Osamnaest prepona do odluke o odlasku biciklom na posao

Prepona 1 – Šta će reći XYZ kad me vide na biciklu (reakcija okruženja)

Prva misao koja proleti kroz glavu nekim ljudima pre nego što uopšte pomisle na ideju da sednu na bicikl je:

„Šta će reći-pomisliti moji prijatelji-roditelji-komšije-kolege-ljudi na ulici kad me vide ovako visokog-niskog-debelog-mršavog-van kondicije-starog-smotanog itd. na biciklu… Čoveku-ženi mog statusa-godina ne priliči da vozi bicikl već da se vozi kao gospodin-gospođa u autu-autobusu-taksiju…“ itd.

Nisu krivi oni koji misle ovako. Svi smo mi, manje ili više, osetljivi na reakcije okruženja. Mnogima zavisi i poslovni ugled od prezentacije i prvog utiska koji ostavljaju.

Prevazilaženje ove prepone se krije u promociji bicikla kao prevoznog sredstva. U mestima gde je bicikl prihvaćen kao prevozno sredstvo zbog praktičnosti (ili iz nužde jer npr. nema javnog prevoza), ove prepreke skoro i da nema. Krenimo od ravničarskih gradova i sela Vojvodine i Mačve. Bicikle voze svi, idu svuda, bilo da su svečane prilike, bilo odlazak na posao, u školu itd. I nikoga nije sramota zbog toga.

Prepona 2 – Nemam kondicije (previše je naporno)

Veliki broj ljudi neće da prizna to da zapravo izbegavaju fizičku aktivnost jer su van kondicije i ne žele da remete svoj komfor. Jedno ide sa drugim, pa je inercija da se počne sa nečim fizički zahtevnim veća ako ste van kondicije.

Da se razumemo, definitivno je lakše ući u autobus ili auto i otići do željene destinacije a da maltene ne mrdnete prstom. Ako volite vetar u kosi, tu je i motor ili neki kabriolet – sve je lakše nego ići biciklom.  Ali, ako javnog prevoza nema (malo mesto) ili ako je auto preskup a motor previše opasan, bicikl postaje relevantna opcija.

Za savladavanje ove prepone je ključno lagano uvođenje u celu priču (ne idete svaki dan biciklom na posao već krenete jednom-dva puta nedeljno pa sve češće) kao i strpljenje da se istraje dok malo ne steknete kondiciju. Sve ide veoma brzo, samo je bitna redovnost. Vremenom je sve mnogo lakše, i nekad nesavladive razdaljine postaju potpuno rutinske.

 Prepona 3 – Razdaljina je prevelika (previše je naporno 2)

Nekome ko ne vozi bicikl često i jedan krug oko Ade (oko 8km) izgleda kao nesavladiva prepreka. Bitna je percepcija, jer oni koji probaju znaju da to nije tako.

Iz iskustva mogu da kažem da razdaljine do 5 km u jednom smeru biciklom možete da pređete maltene bez ikakve kondicije za relativno kratko vreme. I tu je bicikl potpuno opravdan kao prevoz.

Ako je razdaljina 5-10 km u jednom smeru, i to je relativno lako preći biciklom, a jeste potrebna određena kondicija i napor.

Razdaljine preko 10 – 15 km u jednom smeru definitivno je teško prelaziti biciklom svaki dan a da ne traje predugo ili da napor ne bude preveliki. Tu stvarno treba razmotriti sve alternative, čak i to da se bicikl kombinuje sa još nekim prevozom. Na primer, ubacite bicikl u metro (BG voz, Beovoz, khm, khm) i prevezete se neki deo trase.

Prepona 4 – Svuda su uzbrdice (previše je naporno 3)

Dodatni faktor (po mom mišljenju presudan) u vezi sa naporom je koliko je ravan teren. Beograd je velikim delom brdovit i stvarno kapiram da neko neće da se penje biciklom uz Balkansku ulicu jer će da lipše posle prvih dvadeset metara. Tamo gde je (skoro) sve ravno, vožnja bicikla predstavlja mnogo veće zadovoljstvo i neuporedivo manji napor, pa je i šire rasprostranjena.

Način da se ova prepreka prevaziđe je pametno planiranje rute tj. sa što manje uzbrdica, a gde su one najveće, može da se i gura bicikl.

Važno je znati i koristiti menjače na biciklu i menjati brzine po potrebi. I voziti lagano uzbrdo. Ovo ne pišem bez veze jer viđam gomilu biciklista koji non-stop voze samo u jednoj brzini (obično najvećoj) i onda rade svašta da bi izgurali uzbrdicu („veslaju“ bicikl, zaleću se pred uzbrdicu itd.). A tada je napor najveći kao i rasipanje energije i nije čudo što ti isti biciklisti posmatraju uzbrdice kao nešto zastrašujuće.

Konačno, šta mislite o električnim biciklima? Nisam imao iskustva sa njima (planiram da odem na Adu, parkiram se i uzmem da provozam jedan), ali tu električni motor koji je dodat služi za ispomoć kad nemate snage-volje-želje-kondicije da se popnete uz neku uzbrdicu. Jesu teški i skupi, ali možda vredi i to – definitivno su jeftiniji od automobila.

Prepona 5 – Kako ću po ružnom vremenu (previše je naporno 4)

Vožnja u kasno proleće (ili ranu jesen) po relativno sunčanom danu i temperaturi od 24 stepena dok vetar lagano ćarlija. Idealno, zar ne? Nažalost, kod nas najveći broj dana u godini nije takav, a ko će da se zamara vožnjom po jakom suncu, vetru, kiši, snegu, ledu, dok pada grad… :)))

Šalu na stranu, sve ovo potpuno razumem. Ima dana kad kiša lije kao iz kabla i kad ni ja nisam baš toliko rad da izađem da vozim i razmišljam o autobusu, autu itd. Naravno, treba proceniti i trenutak kad jednostavno nije za vožnju (npr. sneg koji se topi u bljuzgu ili vam stvarno nije do toga) i onda stvarno ići drugim prevozom.

Savladavanje ove prepreke je opet u tome da se počne lagano (odlazak na posao biciklom samo po lepom vremenu) i da se postepeno napreduje (ka ružnijem vremenu). Time zapravo povećavate prag tolerancije i pomerate svoje granice. Paralelno sa tim treba učiti i principe izbora odeće za vožnju u zavisnosti od vremenskih uslova. Krajnji efekat je taj da ćete udobno voziti i po kiši i po jakom suncu, a možda i po snegu ako je dobro utaban (meni je ovaj deo najzabavniji).

Prepona 6 – Šta ću kad se oznojim

Neizbežan pratilac svakog napora :))) Neko se znoji manje, neko više, ali je poenta da mnogi ne žele da idu na posao (u školu, u grad…) biciklom jer će im trebati tuširanje kad stignu tamo (ako vozite samo radi zadovoljstva, uvek imate mogućnost da se istuširate kod kuće kad se vratite). Sa druge strane, i ovde je bitna osetljivost na reakciju okoline jer dolazite na destinaciju makar malo oznojani, a nekad i skroz mokri.

Ovo potpuno shvatam jer kod mene na poslu nema tuša i moram da se dovijam na različite načine (presvlaka + brza higijena,vidi ovde). Prvo uđem na sporedni ulaz i idem pravo u toalet. Tu se sredim, presvučem i tek onda sam dostupan za javnost – i nisam imao zamerki do sada :))) Nešto slično je moguće organizovati i za odlazak u školu ili u grad.

Prepona 7 – Previše je skupo (nije praktično)

Pošto je situacija (u zemlji) takva kakva je, veliki broj ljudi sa kojima sam pričao je konstatovao, kao iz puške, da nemaju novca još i za bicikl i sve što ide uz njega. To se zaista čini tako na prvi pogled – kupiti bicikl, pa opremiti ga, pa rezervni delovi, kvarovi, majstori itd.

Međutim, svako ko ima malo više iskustva zna da ovo nije tačno. Moje iskustvo kaže da može da se kupi i opremi solidan polovan bicikl za namenu odlaska na posao po ceni 6-7 mesečnih pretplata za gradski prevoz (u Beogradu, po ceni za zaposlene, vidi ovde i ovde). I to je fiksni trošak (jednom ga kupite i to je to), a godišnja cena održavanja je skoro zanemarljiva. Moja statistika kaže da ono iznosi oko polovine mesečne pretplate za gradski prevoz. Bicikli su relativno jednostavne mašine i ne kvare se tako lako, a održavanje možete i sami da radite bez neke veće muke (vidi ovde).

Ako se ove iste cifre uporede sa troškovima vožnje i održavanja automobila, razlika je još veća. Ne računam čak ni to koliko novca je potrebno da se kupi auto. Dovoljno je reći da je cena redovnog godišnjeg servisa sabrana sa cenom godišnje registracije auta jednaka ili veća od (zavisi od auta) cene nabavke i opremanja pomenutog bicikla. Auto registrujete i servisirate svake godine, a bicikl kupujete samo jednom.

I još jedna stvar koja, zapravo, većini i nije toliko bitna. Štedi se na novcu i vremenu koje biste potrošili na rekreaciju.

Prepona 8 – Previše će mi vremena trebati (nije praktično 2)

Bicikl je definitivno sporiji i od auta i od vozila javnog prevoza, a tek ako ga vozi neko ko nema kondicije… I to je polazna tačka za ovu tvrdnju.

Savladavanje ove prepone se krije u upoznavanju sa nekim činjenicama. Prvo, na ukupno vreme putovanja utiču i drugi faktori osim brzine (tj. razdaljine koju treba preći). Autobus (trolejbus, tramvaj) morate da sačekate, i stajaće na svakoj stanici dok biciklom idete pravo do destinacije i nema mnogo zaustavljanja. I auto i autobus mogu da se zaglave u špicu dok bicikl prolazi svuda bez problema. Treba uzeti u obzir i to da bicikl možete da parkirate i zaključate za 30 sekundi, a za auto ćete, potencijalno, tražiti parking neko vreme.

Pročitao sam i razne studije na temu čime je brže po gradu u zavisnosti od razdaljine itd. Nažalost, svako mesto je posebna priča (gužva, efikasnost prevoza, topologija, postojanje metroa i infrastrukture…) i ne mogu se tako lako uopštiti izvedeni zaključci pa ih ovde ne navodim. Ali, mogu da dam svoje mišljenje kad je Beograd u pitanju.

Već sam naveo da je bicikl najudobnije voziti kad su u pitanju razdaljine do 5 km u jednom smeru. Veoma se brzo stigne čak iako vozite lagano, a razlika u vremenu u odnosu na auto ili bus nije značajna. Sve do 10 km u jednom smeru je prilično izvodljivo biciklom uz neko umereno potrošeno vreme (skoro definitivno važi da ćete automobilom ili autobusom brže doći). Smatram da za razdaljine veće od 10-15 km u jednom smeru, bicikl nije najbolji izbor – stvarno je previše vremena potrebno (u tom slučaju, bicikl može da se iskombinuje sa nekim drugim prevozom).

Ali, prava ušteda se krije u tome što se rekreirate dok idete na posao i ne morate da dodatno trošite ni vremena ni novca na sport. Usput ćete biti i zdraviji pa ćete manje posećivati lekare i gubiti vreme u čekaonicama, zakazivanju itd. (u mom slučaju, definitivno). I to su, zapravo, argumenti koji treba prihvatiti da bi se ova prepreka savladala.

Prepona 9 – Opasno je voziti bicikl po saobraćaju

Definitivno nije bezbedno voziti bicikl po kolovozu u Beogradu. Veliki broj onih sa kojima sam pričao se ježi od pomisli da tik pored njih velikom brzinom zuje automobili, autobusi, kamioni itd. Sve se diže na sledeći nivo kad se uzme u obzir odnos vozača prema biciklistima, kao i da se saobraćajni propisi veoma malo poštuju.

Savladavanje ove prepone leži u dobrom planiranju rute. Prvo i osnovno, treba ići biciklističkim stazama ili čak van puta (preko neke poljane, kroz šumu…) uvek gde je to moguće. Na onim delovima rute gde to nije moguće, videti da li postoje neke relativno male i slabo prometne ulice, pa voziti tuda. Ako ni to nije slučaj, ako postoje dovoljno široki i pusti trotoari, voziti po njima, ali uz veliki oprez i to samo ako se ne smeta pešacima.

U svakom slučaju, ključna stvar je i poznavanje i poštovanje propisa (ako prolazite kroz crveno svetlo, velika je šansa da će vas nešto pokupiti), ali i veština u upravljanju biciklom i iskustvo u vožnji. Morate da sigurno upravljate biciklom, bez krivudanja, da znate kad da promenite brzinu, kako da se prestrojite itd. Iskustvo je takođe presudno, jer ako već vozite (npr. auto), neke situacije ćete brže i lakše prepoznati. Više o ovome ovde.

Prepona 10 – Nema infrastrukture (bicikističke staze, mesta za parking, tuševi)

Moji sagovornici infrastrukturu obično izražavaju kroz tri vapaja. Sva tri su zapravo obrađena u prethodnim preponama i u nekim tekstovima koje sam već napisao.

„Kuda da vozim (a da ne vozim po kolovozu) kad nema biciklističkih staza?“ „Gde da parkiram bicikl, a da mi ne kisne i da bude bezbedan?“ „Gde da se istuširam kad dođem na posao?“

Prvi od ova tri sam objasnio u tekstu prethodne prepone – poenta je u dobrom planiranju rute.

Parkiranje (pardon, bezbedno parkiranje) je objašnjeno u jednom tekstu (vidi ovde), ali ideja je da ni nisu potrebna posebna parking mesta, samo je bitan izbor bicikla, brave, lokacije i načina zaključavanja.

Tuširanje je potpuno druga priča (vidi ovde), a odgovor na to sam dao u jednoj od prethodnih prepona – dovoljna je brza higijena i presvlaka da biste funkcionisali sasvim OK u toku dana.

Prepona 11 – Nemam bicikl

OK, prešli ste sve prethodne prepone i tad vas je strefilo: „Pa ja uopšte nemam bicikl!“.

Srećom, ova prepona se lako savlada (valjda je najlakša od svih). Verovali ili ne, za vrlo malo para može da se nabavi i opremi solidan bicikl za posao i nazad, a za još manje para ako ćete ga voziti samo zbog zadovoljstva (videti prethodne prepone). A, ako ga vozite samo iz zadovoljstva, zašto morate uopšte da ga posedujete? Skoro sigurno postoji neko od koga možete da pozajmite, a uvek je tu i opcija iznajmljivanja – kad je povremena vožnja u pitanju, to stvarno nije skupo. U oba slučaja, nema održavanja niti potrebe za skladištenjem bicikla i ostaje čisto uživanje.

Prepona 12 – Imam bicikl, ali stoji već dugo (nije u voznom stanju)

Verovali ili ne, smatram da je ovo veći problem nego prethodni (neposedovanje bicikla). Već sam pisao o osposobljavanju starih bicikala u jednom od prethodnih postova (vidi ovde), pa ću ovde dati samo kratak pregled.

Kako sad savladati ovu preponu?

Kad su bicikli u pitanju, smatram da je trud (i cena) da se osposobi za odlazak na posao uglavnom veći od potencijalne koristi, odnosno da bi bilo jeftinije odmah kupiti drugi polovan, a sređen bicikl (a stari prodati, dati nekom ili dati u staro gvožđe). Čak iako osposobite stari bicikl, opet dobijate manje kvalitetnog konjića za do posla i nazad nego da kupite polovan, a noviji. Da ne bude zabune, na tim biciklima može baš lepo da se uživa tj. ide na neke povremene vožnje, ali za ovu namenu nisu.

Zašto to kažem? Zato što najveći broj mojih prijatelja i poznanika koji imaju bicikle koje stoje, uglavnom imaju bicikle jako lošeg kvaliteta (plastične kočnice, neki bezvezni menjači, čelične felne ili aluminijumske sa jednim zidom, caliper kočnice, itd.).

A, ako se uzme u obzir koliko osposobljavanje košta i koji su delovi u pitanju… Ukratko, zavisi od uslova u kojima je stajao i dužine stajanja, ali računajte da ćete skoro sigurno menjati gume na njemu (i spoljašne i unutrašnje), paknove za kočnice, vrlo verovatno i sajle, da ćete morati da potpuno očistite bicikl, operete i podmažete lanac, naštelujete menjače i kočnice, a možda i nacentrirate točkove. Ako je bicikl stajao negde gde ima mačaka, miševa, golubova isl. računajte i na kupovinu novog sedišta. A, ako je još bio i pod uticajem vremena, eto rđe na sve strane pa se lista delova povećava. Možda ćete čak morati i šrafove da menjate – ako uopšte uspete da ih odvrnete.

Prepona 13 – Bojim se da mi neko ne ukrade ili ošteti bicikl

Veoma realna bojazan ako se ne raspitate malo o tome kako da pravilno zaključate bicikl. Detaljan tekst o ovome sam već napisao (vidi ovde), ali, ukratko, bitno je da se ispoštuju sledeće stvari da bi bicikl ostao tu i u nepromenjenom stanju.

Bicikl uvek treba da zaključate kad ga ostavljate negde. Sve brave mogu da se obiju u roku od par minuta, ali najbolje zahtevaju dosta truda, fizičkog napora i buke – što odbija potencijalne lopove.

Osnovni princip pri kupovini brave: što teža i skuplja to bolja. Jeftine i lagane brave ne valjaju ništa jer samo izgledaju dobro. Ima više varijanti, od sajli i lanaca do posebih katanaca u obliku slova „U“ (tzv. „U lock“) a sve mogu imati ključeve ili brave sa kombinacijom brojeva.

Što je bicikl skuplji to je atraktivniji za krađu, pa je osim brave bitno imati u vidu i gde je zaključan bicikl (obavezno dobro osvetljena i veoma prometna mesta) i kako je zaključan. Kad je ovo poslednje u pitanju, obavezno ram bicikla vezati za nešto jako i nepokretno, a sve što se može lako skinuti sa bicikla, treba poneti sa sobom (svetla, brzinomer, torbe, torbice) ili zaključati dodatnom bravom (točkovi, sedište).

Prepona 14 – Šta ako mi se pokvari nešto usput (npr. zamena gume)

I ovo je, na prvi pogled, veoma konkretan razlog za izbegavanje vožnje bicikla do posla. Prvo, hoćete da stignete na vreme, a krećete u poslednjem trenutku 🙂 Drugo, nećete da se isprljate da biste nešto popravili. Treće, možda ni ne umete da popravite nešto na biciklu ili ne želite da vučete sa sobom alat i rezervne delove (npr. meni je nošenje alata uvek smetalo).

A sad zamislite da je u pitanju auto. Šta biste uradili da vam se pokvari auto na putu do posla? Ako vam je hitno da stignete, parkirate auto, sednete u autobus ili pozovete taksi a kasnije vidite šta ćete. Ako nije, pokušate da sami popravite kvar (npr. zamena gume), pozovete šlep službu ili ostavite auto tu i opet uhvatite bus, taksi isl. Upravo isto važi i za bicikl, sa tim da se bicikli kvare još ređe nego automobili jer su veoma jednostavni.

Zapravo, jedina stvar koja je mene „usporila“ da dođem na posao je probušena guma. Naravno, nisam nosio rezervnu. Zaključao sam tad bicikl na licu mesta i otišao na posao busom. Posle sam se vratio po bicikl i dogurao ga do kuće (i tamo zamenio gumu). Štaviše, ako uzmete gume sa zaštitom od bušenja (pročitajte o tome u delu gume u ovom tekstu), ni ovaj problem nećete imati. Kao što rekoh, za tri godine koliko vozim (po svim vremenskim uslovima), nije mi se desio nijedan drugi kvar na biciklu toliko ozbiljan da nisam mogao da se dovezem do posla na vreme i posle vratim do kuće.

Prepona 15 – Ne umem da (dovoljno dobro) vozim bicikl

„Pa ja uopšte ne umem da vozim bicikl!“ ili „Vozio-la sam bicikl pre N godina u selu-detinjstvu i od onda ništa“.

Pfff, evo još jedne relativno ozbiljne prepone. Zašto kažem tako? Bicikl je lako naučiti voziti, zar ne?Ko jednom nauči da vozi, to zna ceo život (to je dokazano), jel’?

Problem je u strahu (od brzine, padanja, kočenja, skretanja…). Ako ste naučili da vozite bicikl kao dete, taj strah ste prevazišli brzo i lako i možda ga niste ni bili svesni. Međutim, učenje odrasle osobe da vozi je potpuno druga priča. A, slično je i kod onih koji odavno nisu vozili (misle da su zaboravili) ili koji se svega u vezi sa biciklima plaše. I ovde je često bitna i reakcija okoline tj. „šta će XYZ reći kad me vide kako krivudam na biciklu“?

Mislim da preponu treba preći polako, u „kontrolisanim uslovima“. Nikog nisam učio da vozi bicikl do sada, ali se sećam sopstvenog iskustva, a i gledam u najbližoj okolini šta se dešava. Poslednji noviteti na tržištu, bicikli bez pedala za decu (neki od drveta a neki od metala) mi potvrđuju da sam na pravom tragu. Dakle, iako sam bez iskustva u podučavanju, smatram da treba uraditi sledeće.

Naći neko prostrano a pusto i ravno mesto gde se može naučiti-osvežiti vožnja bicikla daleko od pogleda drugih. Uzeti neki jednostavan bicikl a, ako je dete u pitanju, obavezno i neke štitnike i kacigu. Pomoćne točkove skinuti odmah. Iz mog iskustva i meni bliskih koje sam lično posmatrao, samo odlažu učenje, brže se uči bez njih. Spustiti sedište do kraja i skinutipedale. Ideja je da pustite da ta osoba koristi bicikl, manje više, kao trotinet neko vreme (npr. dan, dva) tj. sedeći na sedištu i držeći volan da nauči da skreće i staje a da se nogama odguruje od zemlje. Onda naučiti da se zaleti nogama i obe noge odigne od zemlje i tako se vozi, skreće, koči. Kad to savlada, vratiti nazad pedale i pustiti je da vozi. I to je to.

Posle toga, ostaje samo da se „nabije kilometraža“ i da se stekne sigurnost da bi ta osoba mogla da lepo kreće i koči, da skreće i vozi bez krivudanja (ključno ako će voziti po kolovozu) itd.

Prepona 16 – Šta ako padnem

Blisko vezano za ovo prethodno. Svima se desi da padnu sa bicikla – pre ili kasnije. Zapravo, više pre (dok tek učite ili dok ste mali pa izvodite neke kerefeke) nego kasnije. Dok ste mali, to i nije strašno. Plačete malo, ustanete, obrišete se, sredite oguljena kolena-laktove-dlanove, i hajde opet. Ali, kad porastete pa padnete sa bicikla (pogotovu dok je to na putu na posao), to je već nešto ozbiljnije. Brzine su veće, povrede su ozbiljnije a i teže zarastaju nego kad ste mali. A, tek pocepana odeća i povređeni ponos 🙂

Kao što sam naveo u prethodnim postovima, padao sam sa bicikla N puta kad sam bio mali (N teži beskonačno), a i imao sam razne veoma opasne avanture u saobraćaju kad sam odrastao.

I shvatio sam sledeće. Ako ste zdrava odrasla osoba, i ako posedujete solidnu veštinu u vožnji bicikla, veoma je teško da ćete sami pasti sa bicikla u toku normalne vožnje po asfaltu. Skoro sva opasnost od padanja, a i povređivanja uopšte, se krije u učestvovanju u saobraćaju ili u brzoj vožnji van puta tj. „off-road“. Ili, eventualno, u neispravnosti bicikla – ali ste za to uglavnom sami krivi. Probušena guma ne znači odmah i pad sa dotičnog bicikla.

Zapravo, ključno je samo ono prvo – učestvovanje u saobraćaju. Već sam pisao post o bezbednosti u toku vožnje (vidi ovde) a i ta tema se ponavlja u jednoj od prethodnih prepona, pa ću samo reći: pametno birajte rutu, vozite po biciklističkim stazama prvenstveno, pa onda eventualno po mirnim ulicama i tek na kraju po trotoaru ako je dovoljno širok i pust. Od kada ovako radim, nisam pao nijednom.

Prepona 17 – Previše sam umoran

„Nemam snage – posao, porodica, obaveze, kako ću ujutru još to onako pospan…“

Potpuno je razumljivo da kategorija ljudi koja i inače mnogo i naporno radi ili ima dosta porodičih obaveza (npr. mala deca) smatra da je ovo samo još nešto što ide odozgo kao dodatna obaveza koja zahteva još truda, napora itd. I stvarno, ako se tako gleda na stvari, treba bataliti bicikl kao prevoz.

Savladavanje ove prepone leži u laganom startu sa vožnjama i, usput, menjanju navika. Krenuo sam sa slične pozicije pre tri godine. Meni je bicikl pomogao kao sredstvo za razbijanje monotonije. Ujutru, umesto da onako pospan uđem u auto ili autobus, odvezem se biciklom (krenem baš lagano) i dođem na posao budan i spreman za rad. Posle radnog dana, bukvalno mi je ta vožnja potrebna da bih se unormalio i osvežio i došao kući lepo raspoložen. I, ako hoću da malo skrenem, odlutam, odvezem se malo dalje – mogu. Skoro sam shvatio da sam postao „zavisan“ od ovih vožnjica i da mi je to nova navika.

Prepona 18 – Razboleću se (zbog vožnje bicikla)

Ako krenete na posao biciklom u majici na kratke rukave a napolju je 10 stepeni i duva jaka košava – da, razbolećete se. Sa autom ili busom bi vam to možda i prošlo, ali ovako ne.

Poenta je da naučite da se oblačite pravilno za vožnju biciklom, i problem je rešen (prepreka prevaziđena). Pošto vozim bicikl u običnoj odeći, mogu da kažem da je dovoljno da pogledate vremensku prognozu (trenutna temperatura, vetar, padavine) i da se obučete kao kad biste tog trenutka krenuli u šetnju – sa par dodataka.

Potrebno je da se oblačite slojevito. Kako naiđe neka veća uzbrdica, skinete sloj odeće sa sebe (ili otkopčate to što imate odozgo), a kad stigete na vrh, opet obučete tj. zakopčate. Time izbegavate preterano pregrejavanje i znojenje, pa kad krenete nizbrdo niste mokri i ne možete da se prehladite.

Potrebno je da uzmete u obzir da će stalno da duva vetar – čim krenete da vozite 🙂

Dakle, jedna dobra nepromočiva vetrovka je ključna za najveći deo vremena, a dobra zimska jakna ako vozite na niskim temperaturama. Ako je ikako moguće, uzeti neke koje ipak dozvoljavaju „disanje“ da se ne potparite. Ako su i niže temperature, zaštitite glavu (kaciga, a ispod nje neka tanka kapa), nos i usta (skijaška maska ili šal) i nema prehlade.

I, na kraju, uzmite u obzir da ćete laganom redovnom vožnjom da steknete bolje zdravlje (lagano rekreiranje poboljšava imunitet), da ćete više da boravite na otvorenom prostoru i da ćete manje vremena provesti u krcatim autobusima-trolejbusima-tramvajima. Sve ovo je važno ako hoćete da ostanete zdravi čak i u vreme kad vlada epidemija gripa.

Cilj

Na kraju, kad se sve sabere i oduzme, šta mislite, koliko ima ljudi koji pređu sve prepreke i nađu dovoljno zadovoljstva da idu redovno biciklom na posao? Prema tome šta vidim na ulicama, rekao bih veoma malo. I stanje će ostati tako dok se mnoge ključne stvari ne promene.

Zapravo, jedini za koje znam da redovno voze bicikl na posao i nazad (a i u toku posla) su ljudi koji sakupljaju sekundarne sirovine (uglavnom papir). Ali oni to rade jer, najčešće, nemaju drugi izbor.

biciklomnaposaoinazad.blogspot.com / Bojan Tomić