Na bicikl bez slušalica i dobro osvetljeni

Nedavno je u čestim vestima o saobraćajnim nesrećama objavljena još jedna u kojoj je teško povređeno četvoro učesnika, a jedan od njih je bio biciklista. Vest je bila udarna toga dana i emitovana je na više televizijskih stanica. Manje nezgode ne stignu do glavnih medija pa se i ne zna da se u Srbiji godišnje registruje oko 1.830 saobraćajnih nezgoda u kojima je jedan od aktera i biciklista, što je pet posto od ukupnog broja nesreća u saobraćaju.

Češće su, opet po statistikama, krivi vozači putničkih automobila, ali i nepažnja i neodgovornost onih koji upravljaju dvotočkašima je takođe bitan razlog za sudare u kojima slabiji izvlači deblji kraj. Statistika kaže da su vozači automobila i drugih vozila krivi u dve trećine slučajeva, a za trećinu nesreća odgovornost snose biciklisti. Još malo brojeva: godišnje u našoj zemlji, prema podacima Agencije za bezbednost saobraćaja, pogine oko 60 biciklista, s povredama završi njih 1.600, a u poslednje u četiri godine poginula su 192 biciklista.

Brzina do 35 kilometara na sat

Jedna od najvažnijih stvari na koju Zakon o bezbednosti saobraćaja obavezuje bicikliste jeste obavezna upotreba svetala (napred belo svetlo, pozadi crveno), zatim vožnja u saobraćaju bez upotrebe alkohola i opojnih sredstava. Zakon propisuje brzinu na biciklističkim trakama do 35 kilometara na sat, dok u kolovoznim trakama nije ograničena, ali se obično vozi do 40 kilometara na sat.

Stručnjaci upozoravaju da biciklisti često nisu osvetljeni, nemaju svetla ili neke reflektujuće elemente, a drugi razlog stradanja biciklista je naglo skretanje, ne samo noću već i po danu. Takve nagle pokrete automobilisti ne očekuju i zato dolazi do sudara.

Najviše nastradalih je upravo u gradskim sredinama, tamo gde je saobraćaj najgušći, a dvotočkaši vole da koriste mobilne telefone dok voze i nose slušalice. U poslednje vreme biciklisti su angažovani u radu raznih kurirskih službi i dostave robe, pa oni na biciklima žure da bi napravili što veći promet, a to sa sobom nosi i opasnosti prilikom skretanja, promene pravca, nepažnje vozača.

Stručnjaci su izračunali da biciklisti kada učestvuju u saobraćajnoj nezgodi imaju oko sedam puta veći rizik da smrtno stradaju nego što je to slučaj s putnicima i vozačima u putničkim automobilima.

Aktuelna kriza izazvana pandemijom i preporuke za ograničenjem fizičkih kontakata smanjili su u poslednjih godinu i po dana broj automobila na ulicama, a povećali broj biciklista, po nekim računicama i za trideset odsto, mada su brojevi i dalje mali pa se to toliko i ne primećuje. Nebojša Stojković, iz udruženja „Ulice za bicikliste”, ukazuje na činjenicu da se naši gradovi sve više šire i pune novim stanovnicima, a to predstavlja dodatno iskušenje za planere i urbaniste kako da unaprede razvoj biciklističkog saobraćaja.

U svetu se uža gradska jezgra sve više otvaraju za pešake i bicikliste, da bi i gradovi bili humaniji. Članovi udruženja „Ulice za bicikliste” zalažu se za izmene Zakona o bezbednosti saobraćaja koji bi poboljšao status biciklista kao neizostavnog vida saobraćaja u velikim gradovima.

Ključni problem bezbednosti biciklista u saobraćaju jeste njihova ranjivost, s obzirom na to da i pri relativno malim brzinama često zadobijaju teške telesne povrede, uglavnom zbog toga što je jedina zaštita njihova odeća. Takođe bitan problem je i nedostatak biciklističkih staza i traka, pa su dvotočkaši primorani da za kretanje u saobraćaju koriste površine namenjene za kretanje motornih vozila – kaže Stojković.

Veliki problem je nedostatak infrastrukture, a i ako je ima – nije bezbedna. Na mnogim mestima nedostaju stubići da odvoje biciklističku traku od kolovoza, kaže predstavnik ovog udruženja koje organizuje jednu vožnju mesečno već deset godina, kako bi pokazali da su dvotočkaši deo gradskog saobraćaja, da ih ima sve više, i kako bi naterali automobiliste da više pažnje obrate na njih i prilagode svoju brzinu gradskoj vožnji.

Najefikasniji prevoz u gužvi

Naš sagovornik priča da su Novi Beograd i Zemun zbog svog ravnog terena i širokih ulica i bulevara vrlo pogodni za veće korišćenje bicikala u prevozu. Nažalost, nisu ispunjena obećanja o postavljanju biciklističkih staza dužine više od sto kilometara. Od planiranog izgrađeno je svega petnaest kilometara staza za bicikliste.

– Biciklizam je najefikasniji način prevoza na razdaljinama od pet do sedam kilometara u gradu, to su pokazala istraživanja – kaže naš sagovornik i dodaje da udruženje deli priručnike o bezbednosti biciklista kako bi proučili svoja prava i bolje se obavestili i upoznali s pravilima.

Glavni grad, po rečima Stojkovića, prilično zaostaje za Novim Sadom gde je bicikl kao prevozno sredstvo mnogo više u upotrebi.

U Beogradu je sada 0,9 odsto biciklista u saobraćaju, a u Novom Sadu je broj porastao s tri odsto na deset, što je cilj koji su sebi postavili i Beograđani, a kada će ga dostići – ne zavisi samo od ljubitelja biciklizma.

Mrtvi uglovi

Biciklisti treba posebnu pažnju da obrate kada su kamioni u blizini. Ova vozila imaju takozvane mrtve uglove, tako da vozač kamiona često nije u mogućnosti da ih vidi, posebno ukoliko se kreću uz desni bok kamiona i u situaciji kada kamion skreće. Kada su u blizini kamiona ili mu se približavaju, biciklisti uvek treba pažljivo da procene situaciju i pristupe joj obazrivo.

Ruke na volanu, noge na pedalama

Iskusni biciklisti savetuju mlađe da je najvažnije da obe ruke drže na volanu, odnosno kočnicama kako bi mogli maksimalno brzo da reaguju i da ne koriste razne audio i video uređaje, a ako baš ne mogu bez slušalica, da nikada ne koriste obe, već samo jednu. Kaciga je važna, ali nije po zakonu obavezna ni kod nas ni u svetu, jer se prilikom pada povređuju najčešće ruke i noge, a ne glava.

Oprez je obavezan: neprestano se mora gledati oko sebe, motriti situacija, paziti i na automobile i pešake, a treba znati i pravilo da je maksimalna brzina na trotoaru deset kilometara, a na biciklističkim stazama 35 kilometara na sat. Kada se vozi kolovozom uvek se ide uz desnu ivicu kolovoza.

Ono što nije regulisano zakonom jeste vožnja žutom trakom, ali iz iskustva se zna da policija ne reaguje i pušta bicikliste da se i u žutoj traci drže pravila da voze sedamdesetak santimetara od ivičnjaka, najviše metar.

Poseban oprez u noćnoj vožnji

Vozač bicikla mora da upravlja biciklom na način kojim se ne umanjuje stabilnost bicikla i ne ometa druge učesnike u saobraćaju, a naročito ne sme da: ispušta upravljač iz ruku, sklanja noge s pedala, pridržava se za drugo vozilo, prevozi predmete koji mogu da ga ometaju tokom upravljanja, koristi na oba uva slušalice za audio-uređaje.
Prilikom kretanja noću i u uslovima smanjenje vidljivosti bicikl mora imati upaljeno jedno belo svetlo na prednjoj strani i jedno crveno svetlo na zadnjoj strani. U noćnim uslovima i kada je smanjena vidljivost, osim što bicikl mora biti osvetljen, treba nositi na sebi svetlu odeću i odeću s retroreflektujućim materijalima.

Metar od desne ivice kolovoza

Za vožnju bicikla, gde ne postoji posebna staza, odnosno traka, sme da se koristi kolovoz u širini od najviše jedan metar od desne ivice kolovoza u smeru kretanja. Pogrešno je voziti uz sam ivičnjak. Ukoliko se biciklista udalji na bezbedno i dozvoljeno rastojanje od ivičnjaka biće uočljiviji za vozače motornih vozila i izbeći će slivnike, poklopce od kanalizacije i različiti otpadni materijal koji se može naći uz samu ivicu kolovoza.

IZVOR: politika.rs / Dragoljub Stevanović   FOTO: N. Marjanović / D. Jevremović