Biciklom do Kosova

Krenuo sam na put sasvim normalno, kao kad krećem na bilo koje putovanje, bez nekih prevelikih očekivanja, s obzirom da sam i ranije bio u situaciji da se naslušam raznih gluposti o pojedinim putevima, narodima, državama, pokrajinama i onda dok vozim kroz njih doživljavam neverovatno lepe stvari.

Zbog toga sam postao ravnodušan na komentare onih koji su prepametni i puni dobronamernih saveta, jer ljude ma gde živeli uvek delim na dobre i loše i ne plašim ih se. Krenuo sam iz Čačka ka Kopaoniku, što je i bio moj cilj tog dana. Inače sam nekoliko dana proveo vozeći baš po ovoj planini, gde sam mapirao staze i rute koje bi mogle biti zanimljive bajkerima. Išao sam preko Kraljeva, onda Ibarskom magistralom sve do Raške. Ovaj deo Ibarske magistrale je pravo uživanje voziti. Saobraćaj uglavnom nije gust, kolovoz prati reku Ibar, pa ćete nebrojeno puta skretati između brda kroz koja se reka Ibar probila.

Kod Kraljeva je i prvi putokaz ka Mitrovici, i mada sam put na Kosovo planirao tek posle 3 ili 4 dana vožnje po Kopaoniku, ovaj putokaz kao da mi je skrenuo misli koje su tada bile strogo usmerene na taj dan i one koji slede na jednoj od naših najlepših planina. Inače, ovaj deo magistrale se pored prelepih pejzaža i ne tako gustog sabraćaja izdvaja i po mnoštvu prelepih mesta koja možete posetiti. Prvo bitnije je tvrđava Maglič, jedna od naših najbolje očuvanih tvrđava. Ovog leta sam radio na projektu i izložbi ”Nepristupačni gradovi-tvrđave” u okviru kojih se našao i Maglič. Pogledajte video

Tu je i impozatan spomenik palim borcima u I svetskom i Balkanskim ratovima, stari, drveni most na Ibru… Tog dana me kiša jurila kroz klisuru neprestano, a na kraju i sustigla ispred Raške, lilo je kao iz kabla, sakrio sam se na pola sata ali ona uporno pada. Nije mi se više čekalo, a i pretpostavio sam da čim izađem iz klisure, za šta mi je trebalo oko 15 minuta vožnje, više neće biti oblaka. Tako je i bilo, pa sam do Raške praktično bio suv. Od Raške put se nastavlja ka Rudnici i kasnije odvaja ka Šipačini i Kopaoniku. Ovo je jedan od najzahtevnijih uspona. Prosečni nagibi na pojedinim deonicama su i 24%, a svi znamo kako i na 10% nagiba trnu noge. Ipak predeli su neverovatni, asfalt je jako kvalitetan, tako da se sav trud višestruko isplati u uživanju na spustu.

Nakon pomenutih nekoliko dana tokom kojih sam zaista uživao na Kopaoniku, na kom i inače provodim dosta svog slobodnog vremena, došao je i trenutak da krenem na Kosovo. ”Integrisani prelaz” Jarinje nalazi se samo par kilometara od odvajanja za Kopaonik u Rudnici (spuštam se putem kojim sam se peo u dolasku i nastavljam levo ka Kosovu). Spust ka Rudnici je nešto posebno, ide se jako brzo, krivine su pregledne, gotovo da nema saobraćaja, pa je uživanje zagarantovano. Još uvek me adrenalin sa spusta ”udarao” u glavu kada sam stigao u Jarinje. I iskreno nije mi se svidelo ono što sam video. Ovaj ”integrisani prelaz” ni po čemu nije različit od onih normalnih graničnih prelaza, a prošao sam ih mnogo. Moram priznati da sam često, čuvši neku informaciju o Kosovu, znao da odmahnem rukom i kažem: ”Aman dosta više i o Kosovu  i o svemu…” ali ipak kada praktično za jedan dan vožnje biciklom iz centralne Srbije, a još je gore kada idete kolima, kada stižete za šezdesetak minuta, vidite da je to praktično druga zemlja, gde na ulazu pokazujete svoja lična dokumenta i to na izlasku američkoj vojsci, ipak vam nije tako toplo oko srca. Malo su se začudili kada su me videli na biciklu, mada je tako na gotovo svakoj granici. Ipak, ovde je bilo više pitanja, upozorenja, u jednom trenutku čak i nešto slično ispitivanju gde sam morao da se pravdam i govorim da nemam neki poseban razlog zašto idem do Kosovske Mitrovice. Na kraju su mi ipak poželeli srećan put i pogledom rekli da bi bilo bolje da se isti dan vratim, jer sam tako rekao.

Odmah po ulasku ružne slike i razoren stari prelaz, koji tokom demonstracija pri prvom pokušaju da se ustanovi bio sravnjen sa zemljom. Još uvek nisu sklonjeni bodljikava žica, kamenje i ostali predmeti koji ukazuju na to da nije bilo ni u jednom trenutku naivno i bezazleno. Nedugo zatim nailazim na barikade. One izgledaju isto kao u filmovima koji su kao osnovni motiv imali ratove u bivšoj Jugoslaviji. Zauzeta jedna traka puta, obično ona koja vodi od Mitrovice ka Jarinju, nekoliko, ne znam ni kako da ih nazovem, ali reći ću vojnika, koji disciplinovano stoje pored improvizovanih štabova. Na svakom pogodnom mestu istaknute srpske zastave, natpisi: ”Ovo je Srbija”… Sve to mi se polako meša u mislima a onda počinjem da shvatam kako je zapravo ljudima koji žive u ovoj oblasti. Više ne znaju ni šta nosi danas a o sutrašnjem danu kao i da ne razmišljaju.

Gledajući sve ovo, zapostavio sam lepotu prirode i pejzaža koji su neverovatni. Raj na zemlji. Kako je koji kilometar prolazio sve sam više uživao u planinama, rekama, dolinama… Prvo veće mesto, odnosno grad, jeste Leposavić. Sve naizgled funkcioniše normalno, rekao bih kao i u bilo kom drugom mestu u Srbiji. Ovde čak i studira veliki broj ljudi iz centralne Srbije, nekoliko njih su i moji prijatelji. Ipak u pogledu se odaju briga i neizvesnost sa kojom ovi ljudi žive, suzdržani su u svemu, ne planiruju dugoročno i niko ih zbog toga ne može kriviti. Nakon Leposavića pejzaži su neverovatni. Vozim uz sam Ibar i uživam. Potpun mir mi remete česti, nazvao bih to tenkovima, KFOR-a koji zuje pored mene. Susreo mi se par puta pogled sa nekim od vojnika, koji kao da me je pitao gde li sam ja to krenuo i zašto…

Primetio sam da velika većina civilnih vozila nema tablice. Izgleda da ih stavljaju samo nakon što pređu Jarinje. Osmeh mi je izmamila jedna Fića, na kojoj su tablice iz SFRJ sa sve petokrakom, zar i toga ima? Kako se bližim Zvečanu i Mitrovici, sela su sve gušće naseljena, praktično su to varošice koje su mahom žive sa dosta dece koja trčkaraju unaokolo i prate me oštrim pogledom, jako iznenađeni što me vide da ne stignu čak ni da me pozdrave, a možda i ne znaju ”čiji sam”. Zvečan je oblepljen plakatima Novaka Đokovića sa rečima zahvalnosti. Putin je tu negde mada dosta zaostaje, čak su i mnoge njegove slike prelepljene Novakovim. Njih dvojica su i počasni građani Zvečana. U ovom mestu je i poslednja stanica železnica Srbije. Ne zadržavam se dugo jer me sve više interesuje Mitrovica i famozni most na Ibru.

Ulazak u grad me je poprilično iznenadio s obzirom da toliko života, kafića i prodavnica  ne viđam ni u mnogim mestima širom Srbije. Da ne ulazim u raspravu ko je plaćao struju, komunalije a ko ne, ipak moram odati priznanje vlasnicima lokala, stanova, kuća, koji su se potrudili da sve izgleda pristojno. Centralnim bulevarom se spuštam do Ibra i tu sedam u lokalni kafić, delom zbog umora, a delom da doživim mesto, ljude i snimim situaciju.

Devojke do mene pričaju o izlascima, momcima, konobar o rezultatima i kladionici, jedan čovek srednjih godina ugovara nabavku robe za prodavnicu, muž i žena se u prolazu raspravljaju u kom butiku će kupiti garderobu…rekao bi čovek da je ovo sasvim normalna slika jednog gradskog naselja. Onda bacim pogled ka mostu, što je možda jedna od lepših tvorevina u ovom gradu, a tamo kamen, zemlja… Ipak ljudi ”špartaju” pešačkom stazom na istom mostu, a nedaleko je i putnički most koji je u potpunosti prohodan i netaknut. Naravno ove ljude koji prelaze most ili taj prohodni na vestima nećete nikad videti, jer tamo neki novinar hoće da prikaže u što boljem svetlu svoj junački poduhvat i javljanje sa najopasnije barikade u Evropi.

Šalu na stranu, ali zaista sve deluje normalno. Provozao sam se i ostatkom grada, kroz uličice i prolaze i pored evidentnog siromaštva, nisam zapazio neke ružne scene. Ali pored svega toga se oseća napetost, kao da je i najmanji povetarac dovoljan da raspali vatru koja tinja. Prepun utisaka krećem polako nazad. Vraćajući se mislim o svemu viđenom i proživljenom. Lepota prirode me opuštala uz prijatne reggae zvuke sa plejera, pogled puca na osunčane okolne vrhove, a ja vozim u senci brda dok osećam svežinu reke. Po prvi put nisam mogao da kreiram konačan utisak o nekom danu provedenom na putu. Sve je tako nejasno i neshvatljivo. Da li je tako moralo da bude, ni vi ni ja ne možemo da znamo, jer nismo bili u prilici a i verovatno nećemo da na radnim večerama odlučujemo o sudbini nekih tamo seljaka na severu Kosova.

Zato mi i vozimo bicikle jer stvarnost je ipak mnogo lepša kada motamo pedale dok nam vetar prolazi kroz kosu, mada kad krenete ponovo da se penjete uz Kopaonik, pa počnu da trnu noge vidite da i to nije toliko savršeno, ipak ružne strane biciklizma smo svi prihvatili, pa sve više i u njima uživamo… Do naredne avanture, putopisa…

piše: Stefan Lukić/Outdoor klub Spartan Warriors

fotografije: Stefan Lukić