2Velo Vremeplov na dva točka

Vladimir: Kao ljubitelj retro biciklizma sakupljao sam bicikle iz 50-tih, 60-tih i 70-tih godina i sve to prenosio na svoj blog. Kada sam shvatio da ne mogu samo da skupljam, već da ponešto moram i da prodam kako bih imao novca za dalju nabavku, u sklopu bloga koji sam počeo da pišem, nastao je i svojevrsni šop gde sam nudio delove i bicikle koji su mi bili višak, za novac ili trampu. Posle godinu i po dana rodila se ideja da isti šop bolje opremimo, i to sistematski – autentičnom odećom, obućom, retro biciklima i delovima. Uporedo s tim počinjemo i da radimo ozbiljnije na restauraciji starih bicikala, što je bio i ostao poseban i verovatno omiljen deo posla, da ne kažem hobija.

Ali verovatno se ništa od toga ne bi desilo – ili bi se desilo mnogo kasnije – da nisam prisustvovao skupu ljubitelja vintage biciklizma u Italiji – L’Eroica. Tamo sam naišao na gomilu kvalitetnih proizvoda koji su, međutim, bili suviše skupi za moje pojmove. Zato sam po povratku u Srbiju počeo da se raspitujem i tražim nekoga ko može da mi pomogne da napravim nešto slično. Nakon 2-3 meseca došli smo do proizvođača koji je mogao i želeo time da se bavi i tako dolazimo do prve serije retro majica tj. dresova za bicikliste. Kada se okrenemo unazad, uviđamo da je prva serija imala dosta nesavršenosti, ali mi smo u tom trenutku bili oduševljeni. Onda postavljamo novonastale proizvode na sajt, i vrlo brzo reakcije ljudi i prodaje nam pokazuju da proizvodi imaju svoju publiku i svoje kupce.

Koja je razlika između biciklizma danas i u drugoj polovini XX veka?

Vladimir: Pre svega, bicikli su nekada rađeni od čelika, da bi se od sredine 80-th polako prešlo na aluminijum. Kada danas birate ozbiljan, moderan bicikl, govorićete najpre o tehnologiji izrade i ramovima, ugljeničnim vlaknima, a da ne govorimo o tehničkim pojedinostima koje su u mnogome olakšale vožnju bicikla. Ista je situacija i sa pratećom opremom, pa tako i biciklističkom odećom. Nekada je materijal bila isključivo vuna, dok se danas koriste likra i skupi hi-tech materijali. Naši komadi su izrađeni u celosti od merino vune, i to specifičnim vezom tako da je teško pronaći nekoga ko u današnje vreme radi na ovaj način.

Koliki problem predstavlja nabavka materijala? Na kakve još probleme nailazite budući da se radi o staroj proizvodnji?

Ivana: Nabavka vune predstavlja poseban problem. U Srbiji nema proizvođača, tako da sva vuna dolazi iz Italije, odnosno Bugarske odakle je distributer za ovaj deo Evrope. To znači da se na materijal ponekad čeka i mesec dana. Materijal je pritom i dosta skup, pa se uzima u manjim količinama, odnosno onim koje su nam dovoljne za izradu serije koju imamo u planu. Onda sledi izrada, za koju su potrebne posebne mašine kojih po Evropi više nema. Mi smo uspeli da ih nađemo i tako zahvaljujući tome što smo zastareli popunimo tu usku nišu autentične retro biciklističke opreme u Evropi. Mašine su stare, nema ih mnogo, rezervnih delova nema, i u slučaju problema i kvara, možemo imati nepredviđena kašnjenja. Da bi jedna replika bila verna detalji su izuzetno važni – od debljine, načina obrade i tkanja do veza.

Srđana: I sve to je čist manuelni rad. Neko ko je ljubitelj ovako specifičnih proizvoda veoma vodi računa o detaljima, tako da se trudimo da svaki od njih bude apsolutno veran originalu. A to znači da ponekad moramo da pazimo i da ne izgleda isuviše savršeno. Serije su male i put od ideje do novih majica traje oko dva meseca, ali dogodi se da nestane materijala, što znači da proces može da se oduži i na tri meseca dok vuna ne stigne. Dobra stvar je ta što ljudi koji poručuju ovakve proizvode zaista imaju veliku želju, pa time i strpljenje da sačekaju da se izrade i da stignu do njih. 

Kako birate modele za nove kolekcije?

Vladimir: Uglavnom biramo po svom ukusu. Imamo mnogo starih kataloga i godina istraživanja i posmatranja – često je inspiracija dres bicikliste kome se divim, ili koji je osvojio Tour de France, Giro d’Italia ili neku drugu poznatu trku. A vremenom smo učili da pilagodimo kolekcije sezoni i onome što potencijalni kupci vole i implementiramo to u sistem nabavke i prodaje. Tako je, na primer, gotovo nemoguće prodati španski dres Italijanima. Dalje strategije se uglavnom tiču nabavke i brojki – kako je 30kg vune najmanja količina koju možemo da naručimo ali i da bojimo odjednom, gledamo da uklapamo boje tako što pronalazimo 3-4 različita modela u istim bojama. Vremenom smo rasli, pa količina više nije toliki problem. Do sad je bilo više od 20 različitih serija dresova, a onda smo u ponudu ubacili i kape, šorceve, ručno pravljene cipele i čarape, kao jedini izuzetak koji se pravi od pamuka.

Kako ste stigli do svojih kupaca?

Vladimir: Najlakši put do kupaca, koji su mahom stranci, otvorio nam je eBay. Tu smo naišli na odušavljenje kolekcionara ali i veliku zainteresovanost preprodavaca. Mnogi su nam se javljali sa upitom i željom da prodaju naše modele u svojim objektima, dok su drugi želeli da radimo za njih, odnosno da prodaju naše modele pod svojim imenom.

Srđana: To je otišlo tako daleko da danas ni ne znamo ko sve prodaje naše proizvode. Dešavalo nam se da na sajmovima prepoznamo svoje modele na štandovima brendova za koje nismo čuli i sa kojima nikada nismo direktno komunicirali, što nas svaki put iznenadi i oduševi. Te manifestacije su same po sebi poseban događaj i mislim da je naše pojavljivanje na jednoj od njih bio veliki proboj za nas.

Kako ste se prvi put našli takvom skupu i kakve su bile reakcije?

Vladimir: To je skup ljubitelja retro biciklizma Eroica, koji se održava na nekoliko mesta u svetu, a ovog puta je domaćin bila Italija. Aplicirali smo za učešće, bukirali štand i pojavili se tamo, među gomilom drugih izlagača i oko 10 hiljada posetilaca.

Srđana: Vladi je ovo bila četvrta godina za redom da posećuje ovakav događaj, a nama prva, tako da smo bile pune utisaka. Pre svega morate da zamislite kako to mesto izgleda: kao da ste putovali kroz vreme. Čitav grad je u duhu 50-tih i 60-tih godina, ljudi su tako obučeni, nose takve brade i frizure i naravno – voze takve bicikle. Pored svog tog oduševljenja, u nekom trenutku smo shvatili da smo igrom slučaja dobili štand između dva najpoznatija proizvođača. Da smo mogli da biramo mesto, izabrali bismo baš to.

S obzirom na to da smo novi u ovoj priči, i da smo iz Srbije koja baš i nema neki renome u ovoj oblasti, bili smo pomalo stidljivi. Međutim, led je probio jedan Nemac koji se pojavio, opipao naše dresove i rekao: „Kupujem!“ Nije ništa pitao, nije ništa probao, dopalo mu se ono što vidi i odlučio je da nam veruje. Ta praksa se nastavila i dalje i ulila nam samopouzdanje pa smo do kraja ovog događaja sklopili mnoge saradnje i prodali sve što smo doneli sa sobom.

Ivana: U tome nam je mnogo pomogao i čovek za štandom do nas – veoma ozbiljan italijanski proizviđač. Zamislite malog, žilavog Italijana koji vozi jedan od onih bicikala sa prednjim točkom ogromnog prečnika, a zadnjim od 30 centimetara, bez brzina i kočnica i trka se na njemu.

On se pojavio poslednjeg dana i izrazio želju da kupi sve što nam je preostalo. Isti ovaj događaj nam je otvorio vrata stranih tržišta, gde se jednostavno više troši na stvari kao što su hobi, kolekcionarstvo i zadovoljstvo, od čega je Velika Britanija neprikosnoveni predvodnik.

Da li ste nailazili na neke posebno zanimljive bicikle tokom godina?

Vladimir: U doba kada je u Jugoslaviji bilo više para kupovali su se i kvalitetniji bicikli. Danas se mnogi od njih prodaju kao staro gvožđe, osim ako ih ne presretne neko ko se razume i spasi ih od propasti. Jednom prilikom sam tako naleteo na nekoliko bicikala koje je jugoslovenski olimpijski tim koristio na Olimpijskim igrama 1984. godine, restaurirao ih jedan po jedan nakon čega su oni završili na raznim krajevima sveta, od Francuske do Japana.

Međutim, desilo mi se i da pronađem skriveno blago, doteram ga, prodam i onda se zauvek kajem što ga nisam zadržao za sebe. Jedan od tih neprežaljenih bio je bicikl koji sam nabavio u Bosni – ofarban, obeležen nalepnicom jednog italijanskog proizvođača. Kada sam pokušao da ga smestim u kola otkrio sam da su nalepnice i farba sakrili originalnog proizvođača, starijeg i daleko poznatijeg od onog koji ga je zamaskirao.

Čovek koji je pravio ove ramove je jedan od najvećih konstruktora bicikala u istoriji, i niste ih mogli slobodno kupiti. On je birao za koga će ih praviti, vodeći se time da samo posebni ljudi zaslužuju vreme uloženo u tako kvalitetnu izradu. Tokom života je napravio 10 hiljada takvih ramova, a ovaj je imao urezanu oznaku 6000, što znači da je napravljen negde na sredini njegove karijere.

Taj bicikl je na kraju završio u rukama jednog Danca. Nisam mogao da dozvolim da tek tako ode svom novom vlasniku, pa sam ga spakovao i seo na avion, sa rancem punim alata kako bih imao čime da ga sklopim kada sletim. Kada je ranac prošao kroz rentgen, šokirano osoblje me je zamolilo da svoj ručni prtljag ne unosim u avion. Tako sam tog dana osim bicikla izgubio i gomilu alata.

Kako izgleda jedna restauracija i ko sve učestvuje u njoj?

Vladimir: Većina bicikala koje pronalazimo su u jako lošem stanju, tako da je proces restauracije individualan za svaki od njih. Obično se počinje sa peskiranjem, odnosno skidanjem farbe, onda sledi poliranje i ponovno farbanje. U nekim situacijama, farbanju prethodi i pozlata, za koju se mnogi iznenade kada kažemo da se radi u Srbiji. Zatim se nanosi još slojeva farbe, onda dekali, odnosno nalepnice, sve se lakira i na kraju sklapa.

Kako izgledaju vaši planovi za budućnost?

Vladimir: Planiramo da proširimo proizvodnju – kreiramo nove kolekcije i tražimo nove proizvođače sa kojima ćemo sarađivati. Za sada nas ima u radnjama u Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji, premda postoji i izvestan broj brendova za koje ne znamo, a gde su se naši proizvodi dalje prosleđivali.

Ivana: Na umu imamo i plan putovanja, gde ćemo posetiti još sajmova, a sigurna sam da ćemo usput svratiti i po neki deo ili možda čitav bicikl… Tu priliku želimo da iskoristimo i da pronađemo nove saradnike i dobavljače, vlasnike malih radionica i istomišljenike kada je u pitanju kvalitet izrade i materijala. Ljudi koje zanimaju ovako specifični proizvodi zaista znaju šta hoće, i tu nema mesta za greške.

Izvor: mojafirma.rs