Za putovanje biciklom potrebna ozbiljna priprema

Putovanje biciklom postaje sve popularniji vid odmora za mnoge entuzijaste. Nemci, Austrijanci i drugi
zapadni Evropljani to čine već decenijama, a u poslednjoj dekadi veoma su popularne ture obilazaka bavarskih dvoraca, putovanja kroz Austriju i Švajcarsku, ali i ture uz Dunav koje veliki broj biciklista dovede i provede kroz našu zemlju. I u Srbiji se sve više ljudi odlučuje na biciklističke ture čemu svedoči sve veći broj biciklista sa ozbiljnom opremom na lokalnim putevima, a najviše uz Dunav: od Bačke Palanke pa sve do Kladova i rumunske granice.

Ako već poželite da se otisnete na jednu takvu avanturu postoji nekoliko pitanja na koja morate naći odgovor: koliko dugo želite da budete na putu, gde ići, u kakvoj ste formi, hoteli, hosteli ili kampovanje, šta poneti, koliko tereta možete da nosite…

Pa i posle odgovaranja na ova pitanja, biciklističko putovanje nije nimalo laka stvar. U emisiji “Za i protiv” pričali smo o putovanju biciklom, o njegovoim prednostima i manama, o destinacijama i opremi. Jelena Vasilić je sa ekipom okupljenom oko udruženja ICROM putovala u Italiju i na tom putu promovisala Novi Sad kao kandidata za prestonicu kulture. Ona kaže da se nije posebno pripremala za ovaj put.

“Što se tiče moje fizičke spremnosti, nije bila preterana, ali s obzirom na to da smo svaki dan prelazili između 60 i 90 kilometara, moglo je sve to da se izgura kako treba. Kada smo osnovali udruženje ICROM, imali smo plan da se dovezemo do Bolonje i da odatle putujemo obalom do Francuske, ali zbog raznih okolnosti nismo uspeli te smo promenili rutu. Išli smo kroz Bosnu do Hrvatske, pa do Slovenije i Italije”, kaže Jelena.

Njena grupa imala je uobičajene probleme za ovakvo putovanje, poput pucanja guma ili lošeg vremena, ali bilo je i problema na koje nisu računali.

“Propusta je naravno bilo jer ih uvek bude, čak i kad se savršeno isplanira, jer smo putovali biciklima, pa uvek postoji šansa da padne kiša, da pukne guma, ali to nisu stvari koje su nas poremetile. Druge stvari su se dešavale: da nam ne radi GPS signal, da ne znamo gde da skrenemo. Bilo je dosta lutanja i računi za telefon su tog leta bili veoma visoki zbog rominga. Ipak, posle pet godina shvatam da je to deo avanture koju vredi doživeti”, objašnjava Jelena. Dragan Furtula, profesor iz Saobraćajne škole u Novom Sadu proputovao je više od 30 država, na tri kontinenta, te je stigao čak do Himalaja. On kaže da je za putovanje biciklom verovatno najvažnija volja i vera u sebe uz ozbiljne pripreme, novac i kvalitetno planiranje.

“Potrebne su posebne pripreme, što fizičke, što psihičke. Za svako putovanje nosim tridesetak kilograma opreme. Obavezno nosim šator, vreću za spavanje, plinsko kuvalo, opremu za bicikl, rezervne delove, gume, žbice, lekove, sredstva protiv komaraca i još toga. Ovo je ono osnovno”, kaže Dragan. Prema njegovim rečima putovanja po Evropi se bitno razlikuju od ostatka sveta jer, što se severnije ide, staze su uređenije, naselja su česta, lako je pronaći pomoć, hranu, vodu i slične potrepštine. Priča se radikalizuje kada se biciklom kroči u puste predele Nepala ili džungle Indije. Dragan kaže da je takva putovanja potrebno posebno i veoma pažljivo planirati, a da je najveća nevolja nedostatak vode koja je svakom biciklisti neophodna.

“Problem je kad vozite kroz pustinje i polupustinje gde na svakih nekoliko stotina kilometara imate naselje, a između ništa. Najveći problem je u tim predelima bio mi je nedostatak vode. Temperature su bilo oko 55 stepeni celzijusa, a voda nije mogla lako ni da se nađe ni da se kupi. Najvažnije je da ste psihički dobro pripremljeni, pa se i fizičke nevolje lakše prevaziđu”, objašnjava Dragan. Vožnja po Evropi ipak je malo jednostavnija i lakša, a jedna od najpopularnijih ruta je Dunavska, koja je ustanovljena 2003. godine i ucrtana u sve biciklističke mape sveta. Dunavska biciklistička ruta prolazi i kroz Srbiju ukupnom dužinom od 1.040 kilometara, potpuno je obeležena, ali nije izgrađena do kraja. Dragan kaže da je to ozbiljan problem za biciklističke turiste koji bi mogli ovde da ostave mnogo novca, kada bi ta ruta bila gotova.

“Problema kroz Srbiju ima mnogo. Ta ruta je bila predviđena samo za bicikliste, bez mešanja drugih prevoznih sredstava. Kroz Austriju i Nemačku na tim stazama nema ni motora ni pešaka, a kamoli automobila. Kod nas na mnogim deonicama nema asfalta, potez od Novog Sada do Futoga ide nasipom, a dozvoljen je saobraćaj automobilima, pa ga turisti izbegavaju jer se tu manje poštuju saobraćajna pravila. Ne znam šta imamo u planu sa ovom trasom, ali treba znati da je ona jedna od najlepših trasa za biciklističko putovanje u Evropi. Kada bi Srbija završila tu turu zaradila bi mnogo novca od turizma”, tvrdi Dragan. Bez obzira na nedostatak rute, putovanja biciklom u Srbiji sve su popularnija i češća. Novinar i karikaturista Dalibor Stupar probao je da putuje biciklom u dva navrata i oba se seća sa zadovoljstvom, iako je prvi put, kako sam kaže, u to ušao dosta naivno.

“Išli smo biciklima do Belocrkvanskih jezera, baš onako amaterski. To je nekih 180 kilometara koje smo prešli za jedan dan. Ljudi kod kojih smo zakazali smeštaj su se šokirali kad su nas videli bez opreme.
Imali smo mnogo više sreće nego pameti, jer smo na put krenuli bez rezervnih guma ili pumpe, pa smo po selima jurili za servisima. Posle te ture išli smo na obilazak Bačke, ali uz svu opremu i organizaciju i to je trajalo pet dana”, kaže Dalibor.

Dalibor kaže da bi danas prvo u ranac strpao rezervne delove za bicikl i lekove, te da ne bi prelazio više od 100 kilometara dnevno.

Izvor: oradio.rs