Kako si?
Pitam jer otišao je jedan od nas.
Iz naše zajednice biciklista.
Otišao je ne bilo koji već onaj koji je nekada nosio baklju i osvetljavao nam put.
Na širokim gumama sa kramponima, bio je prvi.
Prvi oduvek.
Prvi koji je osnovao MTB klub, prvi koji je MTB ovo i MTB ono, i šta sve nije prvi.
I prvi koji je ove 2021. godine uzeo MTB medalju na Evropskom Prvenstvu
I to kod kuće, u Novom Sadu.
I na kraju
Bio je prvi u našoj zajednici, koji je sam sebi okončao život
Ivan Davosir
A što se tiče samog života. U toj igri nema ni pobednika ni gubitnika.
Život je igra koja traje beskonačno,
dok se mi kao učesnici smenjujemo po pravilima prirode.
I za sve nas je šokantno kada neko sam odluči da napusti tu igru.
I hteli mi to ili ne, zapitamo se iznova:
Gde smo mi u toj igri?
Svi ćemo sada da se opraštamo od njega
Bio je ovakav, bio je onakav…
Bio je.
Nema ga više!
Nisam ga poznavao lično.
Ne mogu da kažem ništa više od svih Vas koji ste ga znali.
Ali znam da je bio jedan od ljudi koji je sve nas pokretao i inspirisao.
Mali deo nas je sada ovakav zahvaljujući njemu i njegovom radu u svetu biciklizma.
A i u onoj beskonačnoj igri, on je bio takmičar pre nas.
A mi smo hteli da budemo kao i on.
Vremenom smo se svi pogubili i rasuli u toj nemilosrdnoj grupi igrača.
Neko je otišao napred, neko je zaostao.
A on je ostao usamljen.
I odustao! Jer nije više video smisao.
Jer niko nije svojevoljno napustio ovu beskonačnu igru,
samo zato što je bio gladan ili nije bio fizički spreman. Ne!
Već zato što je ostao sam, i nije više video smisao.
Sada mu pišemo reči hvale.
Njemu te reči više ništa ne znače.
Znače nama koji ih pišemo i izgovaramo, dok sa knedlom u grlu, ostajemo u igri.
Znače nama samima da skupimo još koju mrvu hrabrosti da istrajemo u beskonačnosti.
Da li je to hrabrost?
Da li je to smisao?
Ja nikad nisam imao hrabrosti da stanem ispred njega i da mu stisnem ruku i kažem hvala
“Hvala Čika Davosire što sam kao klinac od vas saznao za vežbe istezanja koje ste objavljivali u časopisu Velo Nautik”
Nije da nisam imao priliku, nije da nisam imao vremena,
jer prošlo je 25 godina od tada.
Jednostavno nisam smatrao da treba.
A možda bi mu baš to dodalo mrvicu smisla u njegovoj beskonačnosti.
Možda je sada smisao da se sagnemo,
uzmemo njegovu baklju i nastavimo dalje njegovim stopama.
Da mi ohrabrimo druge ljude oko sebe.
Da se više niko nikad ne izgubi i ne ostane sam i usamljen?
Da ih iskreno pitamo:
-Kako si?
-Možeš li dalje?
I zaista saslušamo šta imaju da kažu!
I ne delimo im savete dok slušamo.
Ne.
Ne osuđujemo i ne govorimo kako bi mi postupili.
Jer mi nismo oni.
Samo ih slušamo.
Ali da ih ne pitamo “Kako si” bilo gde!
Već na nekoj udaljenoj klupi ili u šumi dok vozimo bicikl.
Možda pored neke česme na kojoj smo zajedno zastali da predahnemo i sipamo vodu
ili možda u intimi magacina biciklističke radnje…
Stvorimo im sigurno okruženje da zaista mogu da kažu kako su.
Jer samo u sredini gde se oseća sigurno, čovek može da iskaže svoje emocije i osećanja.
Da se isplače kao čovek.
Zar nije to smisao ove igre?
Zar nije to hrabrost. Da pomognemo drugima
Kada posustanu, kada posumnjaju u sebe i kada kažu:
“Nisam dovoljno dobar”
Da im u tom trenutku kažemo
„Sjajan si! Upravo sada! I niko nije kao ti. Postići ćeš sve što želiš.
Možda još uvek nisi dovoljno dobar.
Ali svakog dana si sve bolji.
Živ si“!
Da im promenimo tok negativnih misli i njihov narativ.
Jer čovekov mozak ne radi na komandu.
Ne može mu se reći da nešto radi ili ne…
Nemojte misliti na mačku!?
Uostalom šta uopšte znače one rogobatne rečenice:
Možeš ti to, ili Izdrži! i slično
Oni da mogu, oni bi!
Jurcali bi srećno u igri života, mašući nam sa svakog brda.
A mi?
A mi bi tada bili radosni zbog njih jer njihova sreća je i naša radost.
A sreća i radost su tu da se dele. Sve što se deli raste.
Jer nema veće tuge nego nemati sa kime da podelite sreću, ili tugu.
Zato Vas iskreno molim,
da češće izgovarate ove reči
KAKO SI?
TU SAM ZA TEBE.
Kako bi beskonačno prenosili sreću tj. Život
Zajedno
