Kako pojednostaviti odlazak na posao (i nazad)

Smorio sam se jedno jutro kad sam shvatio šta sve treba da spakujem i ponesem kad idem na posao biciklom. Neverovatno je šta sam sebi sve ubacio u rutinu i time vožnju od cca 27 minuta pretvorio u 1 sat pripremanja, vožnje i raspremanja. Sve je postalo bespotrebno komplikovano, čak sam shvatio da mi treba i vremena da razmislim šta treba da ponesem iako to radim već par godina. Pazite sad:

1. Odvajam presvlaku i sredstva za brzu higijenu (ovo drugo je često već spakovano).
2. Odvajam drugi par cipela (vozim u SPD patikama, nosim cipele za posao).
3. Spremam kacigu.
4. Spremam stvari za posao (laptop, agenda, olovke i sl. jer moram da ih raspakujem kad radim kod kuće).
5. Razmišljam šta da obučem u odnosu na trenutno vreme (dobro, to bih ionako morao).
6. Razmišljam da li da ponesem rukavice, šal i odgovarajuću podkapu ako je hladno.
7. Pakujem sve ove stvari u DVE bisage (cipele i presvlaku u levu, stvari za posao u desnu).
8. Oblačim se – dotad sam već znojav i smoren jer imam osećaj da ću da zakasnim – iako mi se to do sada nije desilo 🙂
9. Vozim na posao.
10. Parkiram i obezbeđujem bicikl i skidam sa njega bisage.
11. Vukljam DVE pune bisage i kacigu (jer ne može da stane u pune bisage) uz stepenice na sprat – tj. prvo do toaleta na spratu.
12. Ulazim u toalet, presvlačim se i uradim brzu higijenu.
13. Pakujem prljave stvari i SPD patike u bisage.
14. Uradim i malo istezanja i opustim se jer sam se od vožnje po brdovitom terenu ipak oznojio – koliko god da sporo idem, to se desi.
15. Vukljam opet dve pune bisage od toaleta do kancelarije.
16. Ulazim u kancelariju i smeštam bisage ispod radnog stola – 1 sat od kad sam počeo prvu radnju tj. odvajanje presvlake kod kuće.

Shvatio sam da više od pola prethodno navedenih aktivnosti ne bih morao da radim ako bih išao autobusom ili kolima na posao.

Dakle, da bih pojednostavio stvari, krenuo sam od sebe i stvari koje „moram“ da nosim. Da li mi je zaista potrebna sva ta odeća i presvlaka. Da, ako se oznojim. A ako se ne bih oznojio, tj, ako vožnja ne bi bila napornija od hodanja?

Kad bih živeo u ravničarskom predelu ili kad bi mi ruta do posla bila ravna, ovo pitanje se ni ne bi postavljalo. Lagana vožnja bicikla po ravnom, ili nizbrdici u mom slučaju nije ništa napornija od hodanja – uopšte se ne znojim. Međutim, shvatio sam da mi svaka uzbrdica, pa i najmanja, koliko god sporo da vozim, podigne puls dovoljno da se oznojim i treba mi presvlaka.

Rešenje? Da počnem da idem peške uzbrdo tj. da lagano guram bicikl pored sebe. Probao sam, i funkcioniše – ne znojim se išta više nego kad bih pešačio. Iako sam mislio da ću gubiti dosta vremena, nije tako – treba mi 7 minuta više u totalu. Vožnja uz jedinu uzbrdicu koju imam kad idem na posao traje 12 minuta, a ispešačim je za 19 minuta gurajući bicikl pored sebe. Kad se vraćam sa posla, sve je ravno i nizbrdo pa sve vreme vozim.

Probao sam, funkcioniše… presvlaka eliminisana.

A, zašto mi uopšte trebaju SPD pedale i patike? Zbog efikasnijeg okretanja pedala? Imao sam problem jer sam grebao vrhove cipela, ali ipak je mnogo jednostavnije voziti u običnim, pogotovo ako je lagana vožnja. Batalio sam SPD i vozio obične cipele neko vreme vežbajući kako da ih ne izgrebem. Da, ostaje da moram malo da ih očistim kad stignem na posao, ali samo kad pada kiša.

Probao sam, funkcioniše… dodatne cipele eliminisane.

Zapravo, cela jedna bisaga eliminisana jer su mi u njoj bili presvlaka i cipele. Priznajem da je malo iritantno kad pogledam i vidim bicikl samo sa jednom bisagom, ali bolje je da posle uz stepenice do kancelarije nosim jednu polupraznu nego dve pune bisage.

A onda sam dobio i jedan dodatni efekat.

Posle par nedelja takve vožnje shvatio sam da mi više ne trebaju brzine. Jedna, dobro odabrana brzina mi je dovoljna jer vozim samo po ravnom ili niz nizbrdice (zapravo samo niz jednu), a uz jednu jedinu uzbrdicu (to je ona jedna nizbrdica ali na drugu stranu) guram bicikl. Ta brzina je, naravno, prvenstveno prilagođena vožnji po ravnom jer na nizbrdici mogu da se pustim – ne moram da okrećem pedale.

Posle malo eksperimentisanja i čitanja tekstova na temu jednobrzinaca (singlespeed), odlučio sam da pretvorim bicikl u jednobrzinac sa minimumom ulaganja i da probam sa odnosom zupčanika 2:1 jer vozim lagano i u uspravnom položaju. Tehnički gledano, poskidao sam menjače, ručice menjača i sajle, skratio lanac i namestio ga da ide preko srednjeg zupčanika napred (38 zuba) i srednjeg zupčanika nazad (20 zuba). Izabrao sam baš ova dva zupčanika jer lanac u tom slučaju ide potpuno pravo, a i odnos je željeni. Pošto su mi ručice menjača bile integrisane sa ručicama kočnica, kupio sam (ali nisam morao) dve aluminijumske ručice za V-brake (oko 3 evra par) i namontirao ih na volan i povezao na postojeće sajle od kočnica. Cela „operacija“ je trajala oko 1 sat. Rešenje nije baš idealno jer su ostali da stoje zupčanici viška napred (najveći i najmanji ne koristim, samo srednji), a i skoro ceo 7-faz nazad (od tih 7 zupčanika, lanac ide samo preko srednjeg). Ali, ulaganja su bila minimalna, a i lako mogu sve da vratim nazad ako poželim.

Probao sam, funkcioniše… brzine eliminisane. Bicikl mi je osetno lakši i brže reaguje (direktan prenos bez menjača, dodatnih zupčanika, lanac prav), jednostavnije je održavanje (lanac mogu još ređe da čistim, nema podešavanja menjača), jednostavnija vožnja – nema razmišljanja o brzinama. Vožnja me sad podseća na vožnju BMX-a iz detinjstva i mnogo mi je zabavnija nego pre „operacije“ 🙂

Rezultat svega?

Povećano vreme vožnje sa 27 na 34 minuta, ali nema ništa od onih dodatnih radnji razmišljanja, pakovanja, presvlačenja, preobuvanja, umivanja, dodatne higijene koji su sa vožnjom u totalu iznosili 1 sat… Dolazim na posao kao čovek 🙂

Pri tome, kapiram da ova varijata ne može da funkcioniše u svim situacijama već uglavnom ako je putanja do posla pretežno ravna (za nazad nije toliko bitno), i ako nije previše velika razdaljina.

I, na kraju, moram da priznam da sam još uvek skeptičan oko presvlake. Sačekaću leto da vidim kako će sve da funkcioniše sa tim, ali pretpostavljam da jedna majica i dezodorans u bisagi neće da prave neku razliku – ako mi uopšte budu trebali. Ipak, leti se čovek oznoji i u autobusu i šetajući ulicom a retko ko nosi presvlaku sa sobom.

Bojan Tomić/biciklomnaposaoinazad