Biciklom uz i niz Dunav (Rumunija i Srbija) – Đerdap 2013
Putevi koji vode uz Dunav oduvek su bili izazovni za sve cikloturiste, kako zbog atraktivnosti terena i prelepih pejzaža, tako i zbog mnoštva zanimljivih kulturno-istorijskih spomenika koji kao da su planski ređani na ovoj ruti, tako da čak nije potrebno skretati sa puta i pentrati se po planinama ili mučiti po makadamima da bi se nešto videlo (svi znamo koliko je teško odlučiti se za taj korak pa čak i ako se radi o jako značajnom mestu). Dunavska magistrala je svakako jedan od puteva kojim svaki cikloturista mora bar jednom da prođe, a kako smo mi do sada obišli gotovo ceo Balkan bio je red da overimo i Đerdap. Sama priprema ture teče glatko, jer tokom godina to pređe u rutinu, tako da i dok se pakujemo kao da nas biološki alarm upozorava da se na neku bitnu stvar zaboravilo. Veći deo vremena oduzima planiranje same rute, dnevnih kilometraža, gde prespavati, šta videti…
Od samog početka je ideja bila da vozimo i sa srpske i sa rumunske strane Dunava. Bili smo u Temišvaru u avgustu 2012.godine i ne možemo da kažemo da smo bili oduševljeni Rumunijom, ali ipak ostavlja neki neopisiv utisak i gotovo je nemoguće biti ravnodušan pri pomisli na taj put. Sa druge strane, Temišvar je u ravnici tako da jedino što vidite je polje suncokreta ili kukuruza i naravno sela koja su u ravnici gotovo indetična, a uz Dunav nas učekuju klisure, planine, tuneli, usponi, spustevi… Dužina rute koju smo isplanirali bila je 700 km i vodila nas je kroz sledeća mesta: Čačak-Topola-Smederevska Palanka-Smederevo-Kovin-Bela Crkva-Moldova Veche (Rumunija)-Oršava (Rumunija)-Dobreta Turnu Severin (Rumunija)-Donji Milanovac-Majdanpek-Kučevo-Petrovac na Mlavi-Kragujevac i konačno Čačak. Na putu smo bili 4 dana što je u proseku 175 km po danu, fin ritam.
1. Dan Čačak-Bela Crkva 190 km
Iskreno, jedva smo čekali da se otisnemo u avanturu. Kako smo svi u klubu studenti, nismo u prilici da tako često ugrabimo 4-5 vezanih dana za duže ture, osim leti kada i vozimo rute preko 1500 km, tako da jedva čekamo da dođemo iz Beograda ili Kragujevca, sednemo na bajkove i uživamo u slobodi dok motamo pedale. Pokret iz Čačka ka Topoli, deonica od 60 km koju znamo napamet (ovuda najčešće idemo za Beograd), uspon na Rudniku je najveći problem, mada to je onaj osećaj kada penjete uspon koji ste 1000 puta prešli, čak i najteži delovi ne padaju vam toliko teško jer tačno znate kako ćete ih preći. Priroda ovog kraja je prelepa, uvek je uživanje skrenuti na prevoju sa Ibarske magistrale i opustiti se u cvrkutu ptica sve do Topole. Ako još izuzmemo kraći uspon 3-4 km od Donje Šatornje do Vinče (srpske Kalifornije), ovih 60 km su idealni za zagrevanje mišića. Iako smo i ranije vozili do Smedereva, nikad nismo išli preko Smederevske Palanke. Put od Topole vas vodi kroz prelepu Šumadiju, a početak maja je svakako najlepši period za uživanje u ovom kraju. Nema još ni podne a mi već zgazili 90 km, evo nas u Smederevskoj Palanci i naravno studentarija pusta, svuda nas ima, Vladanov cimer Nemanja je iz ovog mesta pa se lepo ispričasmo sa njim… Ovi razgovori i susreti su jako bitni, skrenete misli sa vožnje, kilometraže koja vas taj dan očekuje, osećate se potpuno normalno, kao da ste autobusom stigli u mesto u kom ste trenutno i eto ćaskate kako vam klima iznad sedišta nije dobro radila. Srdačni pozdravi sa Nemanjom, pokret ka Smederevu, 30-ak kilometara vožnje sa vetrom u leđa, blaga nizbrdica idealni uslovi.
U Smederevu nas očekuje Igor Jerosimović, takođe bajker i u tome je lepota cele ove priče; cikloturisti su složni, mahom dobri ljudi koji se raduju kada vide da je neko drugi izvezao zanimljivu turu, uživaju gledajući fotografije sa iste uvek sa rečima iskrene podrške, a ako pogledate oko sebe retko da ćete naći ljude u bilo kom segmentu života koji imaju takav stav. U Smederevu nas takođe očekuje, ovog puta moja koleginica sa fakulteta Ivana, pa je društvo u čuvenoj smederevskoj „Mimozi’’ uz kolače i sok na nivou. Zadržali smo se i više nego što smo planirali računajući da će nam vetar i dalje duvati u leđa ili da nam neće smetati u najmanju ruku. Ne da smo predvideli, nego svaka nam čast. Vetar, mislim da su pojedini naleti bili preko 100 km/h, duva pravo u grudi, oduvava nas sa asfalta. Jedva krpimo prosek 17-18 km/h, a inače je minimum 25. Prvi put vidimo Dunav, prelazimo most ka Kovinu i levom obalom ćemo voziti sve do Đerdapa gde ponovo prelazimo preko ove neverovatne reke. Imali smo opciju da prenoćimo u Izbištu, mestu 20-ak km od Bele Crkve kod kolege bajkera Gorana Rajkova, ali to znači da ćemo sutradan do Turnu Severina morati da pređemo preko 200 km, što je uz ovaj vetar bila nemoguća misija. Zato lagano ka Beloj Crkvi.Polako ulazimo u Deliblatsku peščaru, uživamo u živopisnim predelima, kad sretosmo dvojicu likova iz Nemačke, Dizeldorfa tačnije.Na putu većtri nedelje, zapucali za Istanbul. Svaka čast skidamo kapu! Još na prvi pogled nešto mi nisu delovali kao ljudi koji su dugo u svetu cikloturizma, kad ubrzo videh da sam upravu. Likovi voze neke „majstor Mića’’ bicikle, bez prenosa, jednobrzinke!Već ih zamišljam kako guraju uz Karpate. Daljom analizom vidimo neke motke, grane po bisagama, kao da nose Smederevac na rasklapanje pa da imaju šta da podlože. Oni su dokaz da svako može da se otisne na put, samo ako ima želju i volju, a da se rešenje za kvar ili bilo koji drugi problem nađe u hodu. Ubrzo staju na puš pauzu (kako im ne smetaju cigare i danas se pitam) i na po pivo, mi nastavljamo dalje. Sve u svemu dobri momci, slobodnog duha, pomalo čudni, čak i za cikloturiste, ali zaista dobri ljudi (Team Cassos na facebook-u ako neko želi da prati njihovu avanturu).Predeli su sve lepši, polako ulazimo i u pošumljeni deo peščare, onda preko kanala Dunav-Tisa-Dunav i stigosmo oko 18:30h u Belu Crkvu. Tu nas je dočekao kolega bajker Gojko Brujić, odveo nas i do lepog mesta za smeštaj (na kraćim turama uglavnom ne nosimo šator, jer 20-30 evra koliko ćemo sve ukupno potrošiti za smeštaj u ta četiri dana nije vredno dodatnog tovarenja). Kakva smo komuna svuda nas ima. Sledi najlepši deo, tuširanje, šetnja, tek tada smo videli dvojicu Nemaca kako cepaju po mraku odoše za Rumuniju, klopa i spavanjac…
2. Dan: Bela Crkva-Dobreta Turnu Severin 185 km
Krećemo iz Bele Crkve i vidimo da vetar ne popušta. Čuveni uspon od 12% u sred ravnice, koji daj Bože ima 5%, ali Srbija je to ne damo se iznenaditi. U Kaluđerovu smo, prelazak granice bez problema, možda i najprijatniji ikada, verovatno su ovde navikli na veliki broj biciklista koji vozi Dunavsku rutu. Odmah po ulasku u Rumuniju kreće uspon na obronke Karpata od desetak kilometara, koji nam dobro dolazi i kao odmor od onog užasnog vetra. Stižemo na prevoj, kad ono još dva Nemca, ovog puta starija garda. Obojica imaju kolica, ovaj jedan krenuo ka Srbiji, drugi ide niz Dunav, kao i mi. Razmena iskustava, engleski im malo zapinje, ali sporazumesmo se. Ovaj čovek je kupio opreme svakojake, nadoknadio i za ovu dvojicu što juče sretosmo. Iphone, navigacije, čuda neka, vidi se da nije štedeo, takvog Nemca volimo da vidimo. Mi spremni za spust, krećemo kad on nas upozorava na betonske ploče (nema asfalta na ovom delu puta, nego ploče koje su još od Čaušeska tu), mi se zahvalismo i pokret. Od silnog truckanja meni se otkači jedna od bisaga u krivini, stadosmo da to saniramo, kad iz krivine izleće Nemac, pada, jako opasan pad, tako je uklještio noge da je bilo prosto nemoguće da se sam iskobelja odande, leži nepokretan. U trenutku strah, pa udar adrenalina, trčimo ka njemu. Čujemo da kuka, dobro je, živ je. Pao je na najopasnijem mogućem mestu, tačno na lakat krivini, tako da Vladan odmah trči napred da usporava vozila jer bi ga pokupili stoprocentno. Bio sam uveren da je nešto slomio, ipak, on nas uverava da je sve OK.Jedva smo ga izvukli iz one poluge. Iphone mu je skrcan, ali u tolikom šoku je bio, da to kao da nije ni primetio. Još malo postajasmo sa njim, sve vreme nas uverava da je OK, mada mislim da je kasnije, kada se ohladio, morao da stane jer je nemoguće da mu ništa nije bar naprslo. A uzrok pada je što je sa onako natovarenim bajkom i kolicima u lakat krivini podigao jednu ruku da namesti kačket! ‘’You know, shit happens”, onako mučki prozbori, ali eto nadajmo se da je dobro. Nastavljamo spust, mi to profi bez padova odrađujemo, a i Iphone sve i da padnemo ne može da se razbije, nema sile, što bi se reklo nema šta… Ovde ponovo izlazimo na obalu Dunava, prelepa slika. Prvo mesto u Rumuniji Moldova Veche, luka i prve reakcije su: tuga, jad, beda… Asfalt ne postoji, kuće ruinirane, jedno od onih mesta na koje su svi zaboravili a i lokalni stanovnici davno odustali od neke borbe da im bude bolje. Treba obići i ovakva mesta, jer ona čine putovanje a i često bašu ovakvim mestima doživim nešto što nikako nisam očekivao i baš ta iznenađenja mi ostaju u sećanju. Vetar je ovde već nepodnošljiv, bukvalno nas oduvava sa puta i razmišljamo kako pregurati još 150 km za taj dan. Srećemo i ekipu iz Pančeva, voze istu rutu kao i mi, samo u suprotnom smeru i praktično ne motaju pedale.Nosi ih vetar. Dobri momci, svaka im čast na informacijama koje su nam dali za ostatak puta, sve je bilo kao što su i rekli. Sa njima u ekipi su još Ruška i nisam siguran još jedan član kako se zvao (mislim Sebastijan), neka ne zameri, oni su kasnili neki kilometar. Tačno smo naspram Golupca, na ovom mestu je Dunav i najširi, imate osećaj kao da ste na moru, u Boki na primer. Vožnja na samoj obali Dunava je prelepa, vetar ovde i nije tako jak i često menja smer, tako da smo uhvatili dobar ritam. Naša vožnja je u smenama na svaka 2 km je promena napred i to je svakako najbolji način da zgazite dobru kilometražu. Saobraćaja praktično da nema, predeli su prelepi, ali mesta kroz koja prolazimo – tiha jeza. Gde ljudi žive, pa to je neverovatno. Rumuni se nisu trudili da prokopaju neki tunel, naprave most i tako skrate muke vozačima, pogotovo nama koji motamo pedale. Svako komplikovanije mesto put zaobilazi tako što se penje u planinu a onda gde je to moguće ponovo spušta do obale. Ubrzo smo stigli i do uklesanog poslednjeg kralja Dačana Dacebala, zaista neverovatno delo, oduzima dah i vredi sveg truda koji smo taj dan uložili. Inače Dacebal je bio vladar koji je ujedinio sva plemena i pružao jak otpor Rimljanima koji dugo nisu mogli da ga pokore.Pritom je i sam narod lepo živeo, bili su bogati, svega u izobilju. Na kraju Rimljani su istrajali, osvojili veliki deo zemlje, Dacebal se povukao na sever odakle nije mogao da pruži dostojan otpor, da bi na kraju izvršio samoubistvo. Danas je simbol hrabrosti i mudrosti kod Rumuna koji su potomci Dačana. Prolazimo kroz još nekoliko sela, koja podsećaju na ona afrička sa bosom decom koja trče po prašnjavom terenu za fudbal, inače ovo je jedan od delova puta koji ulazi dublje u unutrašnjost, dalje od Dunava. Ovde je jak uspon, nagibi i po 12%, ali ne onih 12% posle Bele Crkve, usledio je isti takav spust do mesta Oršava, grad koji je izgrađen ponovo 1972.godine jer je stari potopljen posle formiranja jezera. Ovde se uključujemo na magistralu Temišvar-Turnu Severin. Ovo je radila EU i to je sve pod konac: signalizacija, asfalt kao pista, osvetljeni tuneli… Baš tu na uključenju ponovo prestižemo Nemce na jednobrzinkama, a kasnije srećemo i bračni par iz Engleske, ljudi su na putu za Novi Zeland, veliko bravo za njih!
Iskren da budem, nismo ništa specijalno očekivali od Dobreta Turnu Severina, ali ipak prijatno iznenađenje. Grad je sređen neverovatno. Šetališta, fontane, parkovi, arhitektura…mogu i Beograd i Novi Sad da pozavide, a i Temišvar čini mi se zaostaje i to dosta u pojedinim segmentima. Uživali smo i konstatovali da bi bez problema mogli da živimo u Turnu Severinu.
3. Dan: Dobreta Turnu Severin-Petrovac na Mlavi 180 km
Do Đerdapa od Turnu Severina treba preći desetakkilometara. Na ovom prelazu nisu bili baš ljubazni, još nam namerno nisu odmah dali pasoše, nego su prvo uz smeh sa Rumunima, koje očigledno znaju, izoveravali njihove pasoše. Pa još i pitanja: „Odakle ste?’’, „Gde ćete?’’, „Zašto?”, u svakom slučaju prelazimo preko Dunava, naš graničar mnogo prijatniji, mada sa nevericom kada je čuo da iz Donjeg Milanovca idemo za Majdanpek, znajući kakva je „Gvozdena kapija Dunava’’. „Momci, guraćete vi bicikle kad vam kažem’ – e, nismo gurali ni metar. Vožnja uz Dunav sa naše strane je takođe jedna od onih koja vam ispunjava sva očekivanja koja ste imali dok ste zamišljali sebe kako vozite Đerdapom. Uz to gledali smo na put kojim smo juče prošli, pa nam je bilo dodatna zanimacija da se prisećamo pojedinih delova, gde smo se borili sa vetrom a gde sa jakim usponom. Donji Milanovac, stigli mnogo pre nego što smo se nadali, po pljeska, sok i sladoled i hladovina… Аh, ima li šta lepše? Ali zato pokret posle te klope izgleda kao kad čovek od 150 kg sedne na poniku da ode do dragstora, čak je on i živahniji od nas u tim trenucima. Kreće uspon od 16 km na planinu Liškovac (deo Gvozdene kapije Dunava). Naziv opravdan, neverovatni nagibi, bilo je jako teško u pojedinim trenucima. U početku puca pogled na Dunav, pa je uživanje u pejzažu, ali brzo se ulazi u šumu. Na radiju jedna stanica, znači samo vlaška kola cepaju, to je mešavina 1000 instrumenata i svako traje bar 15 minuta. Ali za ritam dušu dalo, čak hvatam sebe kako na udarac bubnja gazim jače pedalu. Prevalismo i Liškovac, ovde to deluje lako i brzo, aliverujte nije naivno, i eto ga Majdanpek. Samo ću reći drago mi je što sam turistički bio 10 minuta, bilo mi je jako teško da sebe zamislim kao stanovnika ovog mesta, jer je površinski kop rudnika na bukvalno 5m od naseljenog dela tako da prašina zasipa grad neprestano. Spuštamo se ka Kučevu, ovde je priroda prelepa, ali koliko je priroda lepa, toliko je asfalt loš, neverovatno loš. Ali uz dosta muke pregurasmo i to. Sledi još jedan jak uspon na Homoljske planine i spust do Petrovca na Mlavi, za završetak dana. Homoljske planine su toliko lepe, da umor nismo osetili nijednog trenutka. Osećaj zadovoljstva nas je preplavio, tako da žaljenja na poprilično jako brdo nije ni bilo. U smiraj dana spust do Petrovca na Mlavi, gde nas očekuje porodica još jeднog Vladanovog cimera, a kod njih pica tek izvađena iz rerne, priča o nekim prošlim danima i boljim vremenima, sa oštrom kritikom modernog društva i konačno pronalaska pravog obrasca kako i u tim ne tako sjajnim okolnоstima ostati čovek i boriti se za dobro. Laku noć, sutra je Uskrs.
4. Dan: Petrovac na Mlavi-Čačak 140 km
Osvanuo je i poslednji dan ovog našeg putešestvija.Uskrs je. Polu-budan prolazim kroz dnevnu sobu do kupatila, kad naleteh na ukućane. Sav ponosan, jer nisam zaboravio da je praznik, kažem: „Hristos se rodi!’’ Prazni pogledi i muk… Сledi odgovor: „Vaistinu Hristos vaskrse!’’ U trenutku shvatih šta sam izgovorio i eto koliko god čovek misli da se to njemu nikad neće dogoditi, ipak se desi. Ništa, osmehnem se, uz konstataciju da mi se to nikad ne dešava, pokušam da se nekako neprimetno izvučem napolje. Naravno, svi smo se slatko nasmejali po polasku na put. Jedna u nizu dobrih stvari kod upoznavanja ljudi koji žive u mestu u kom se trenutno nalazite je što oni poznaju sve moguće puteve do bilo kog drugog grada, u našem slučaju Svilajnca. Kako to obično i biva, preporučili su nam drugačiju rutu, zbog boljeg kvaliteta asfalta, a i pejzaži su bili neverovatni. Ovde već sumiramo utiske, pokušavamo da se setimo svega, jer naravno 3 ili 4 dana provedenih na putu su isto što i dvadesetak dana „normalnog’’ života gde svaki dan nešto jurite i na kraju, kada se osvrnete, ne možete da se setite nekog značajnijeg događaja koji vam je ostao u sećanju.
Svilajnac je mesto koje nas je prilično prijatno iznenadilo. Dosta štrči od ostatka ovog dela Srbije. Inače veliki problem celog ovog kraja, počevši od Majdanpeka pa sve do Svilajnca jesu iseljavanja. Na svakom koraku možete videti ogromne kuće ispred kojih su parkirana vozila sa stranim registracijama i ova sela deluju živo samo zato što je praznik, dok suu većem delu godine pusta. Mi smo već u Batočini, ovde smo napravili i prvi odmor za taj dan. Znamo da sledi najdosadniji deo čitavog puta, pogotovo od Kragujevca do Čačka, koji znamo napamet (Vladan i studira u Kragujevcu, pa mu još i teže pada). Ipak uz dosta smeha, izgurasmo i tih 85 km. Na kraju prezadovoljni jer nas je vreme poslužilo i što smo doživeli i više nego što smo očekivali, ispunjeni odlazimo na uskršnji ručak da povratimo izgubljene kalorije. Ovog puta se skoncetrišem na„Hristos vaskrse’’, mnogo bi bilo da se još jednom obrukam. Do neke nove avanture, veliki i srdačan pozdrav od Spartanaca!
Facebook stranica Spartan Warriorsa: https://www.facebook.com/pages/Spartan-Warriors/69388903754
Stefan Lukić/Spartan Warriors
