Biciklom prešao više nego neki automobilom: Zoran iz Užica je najpoznatiji rekreativac svog kraja i upravo je pregazio 100.000 kilometara VRTEĆI PEDALE

Upitan za biciklističke početke nije mogao da zaobiđe sećanje na svoj prvi bicikl, ali i da nam ispriča priču kako je zavoleo ovaj vid rekreacije – iz inata.

– U petom razredu osnovne škole, otac nam je kupio Poni biciklu, koja je u to vreme bila mnogo vredna i retka. Vožena je i u srednjoj školi, a onda se prestalo, posao, vojska, a ubrzo i ženidba. U leto 2012. godine, vidim ćerkinu biciklu, pa kažem: “Hajde malo da se provozam”. Malo pomalo i odem 11 kilometara od kuće, prema Kadinjači. Užičani znaju težinu te deonice.Pohvalim se sutradan drugu Đikanoviću, čuvenom advokatu, koji već vozi biciklu i on mi ne veruje. Idemo popodne, da mu dokažem i da ga razuverim. I tako dan za danom, primim se ja na vožnju. Proradi inat i rivalitet koji traje sve ove godine. Drug je odmah počeo da podučava i preuzeo ulogu profesora, što je ostao i do danas, a i ja sam bio dobar učenik – našalio se odmah Zoran kog poznanici i inače nisu navikli da vide neraspoloženog.

Nakon mesec i po dana interesovanje je poraslo, pa je odlučio da sebe časti novim “Polarom”, upravo onim na kojem je za osam godina pregazio stohiljaditi kilometar.

– Nije bilo lako u početku, imao sam višak kilograma, ni sam sebi se nisam dopadao, ali kad sam video da se topi, imao sam još veći motiv. U to vreme sam već bio trogodišnji dijabetičar, pomoću medikamenata i sa fizičkom aktivnosti dovedem šećer u red, trigliceride i holesterol. Već posle četri meseca kilaža pala za više od 20 kilograma. Kad sam već sve to doveo u red, nisam dozvolio da se uljuljkam, dolazi zima i ja nastavljam da vozim. I po snegu, ledu i kiši na minus 10, a i na 45 stepeni, nisam odustajao – govori nam Lazić.

142 dana vozio po 66 kilometara dnevno, a ovo je recept

– Vozio sam svuda oko Užica, išao do Tuzle (168 km), Višegrada, Ivanjice, Divčibare… U 2019. godini sam baš bio raspoložen, hoću reći – dokon i prešao sam 18.400 kilometara. Bila je tu serija od 142 dana zaredom sa prosekom od 66 km dnevno (9500 km). Užice je specifično i nije lako biciklistima, kreće se odmah u brdo. Obilazio sam Kadinjaču, Jelovu goru, Ponikve, Zlatibor. Treba imati i snage i volje, ali sve to se briše kad čovek izađe iz dnevnog ritma, gde se mnogo sluša o lošim stvarima i teškom životu. Nekako se sve zaboravi – objašnjava nam Zoran.

Dodaje da mu više prijaju vožnje u prirodi, ali i da je ponosan kada vidi mlade koji uživaju u fizičkim aktivnostima.

– Grad je tesan, nema staza, osim staze do Staparske banje, koja je dobila nagradu kao druga zelena staza u Evropi. Grad je uradio asfalt u dužini od 7 kilometara i raduje me, jer vidim mnogo dece da voze bicikle, rolere, šetaju, samo kad su dalje od telefona i igrica. Koliko vidim iz godine u godinu raste broj biciklista, što pokazuje da narod shvata sve dobrobiti vožnje i boravka u prirodi – dodaje ovaj rekreativac.

Bilo je i padova, ali to nije ono što najviše boli

– Sama vožnja po magistrali nosi i veliki rizik. Mnogo je bahatih vozača motornih vozila za koje biciklisti ne postoje, još kad se na to dodaju loši putevi… Ali na sve se naviklo. Ja često kažem, ako me i udari kamion, bar neće boleti, a bilo je padova. Ne hvalim se, ali moram da kažem. Tri puta sam pao mojom greškom. Dva puta bez posledica, malo ugruvan. Treći put je bio težak, polomljeno šest rebara, ispala ključna kost iz grudne, probijena pluća. Mesec dana oporavak. Četvrti put, pre nekoliko dana, auto me izgura sa puta, oderotine po rukama i nogama, srećom bez lomova. Malo je zabolelo, ne pad, već što niko od vozača ne staje da vidi šta mi je. Čast izuzecima, ali narod je postao mnogo bezosećajan – iskren je Zoran.

Sve te kilometre na svom Polaru prešao je uz podršku i razumevanje porodice. Tako je zajedno sa njima dočekao i svoj 58. rođendan, proslavu biciklističkog jubileja, ali i veliko iznenađenje.

– Za rođendanski poklon mogu da se zahvalim porodici, neizbežnom profesoru i dobrim ljudima iz “Planet bajka”. Njihovi predstavnici odlučili su da me nagrade za pređenih 100.000 km sa njihovom biciklom. Kuvalo se to danima, malo sam i predosećao, ali su ipak uspeli da me iznenade – priča Lazić.

Osim njega, u vožnju bicikla su uključeni i ostali članovi porodice i to: sin, zet, povremeno ćerka i snaja, ali i troje unučadi koji su krenuli dedinim stopama, dok čekaju i četvrtog, najmlađeg, koji ima samo dve godine.

– Kad se prevaziđu problemi sa kondicijom, čovek postaje umno, psihički i fizički rasterećen. Onda ništa u životu nije teško – govori nam Zoran za kraj i ove njegove reči najbolje opisuju želju, volju i upornost koja mu je bila potrebna da dođe do velikog jubileja.

Izvor: blic.rs