Bicikl omiljeno prevozno sredstvo u Apatinu

Vožnja bicikla se preporučuje kao jedan od najboljih načina rekreacije. Poboljšava kondiciju, opšte i zdravstveno stanje organizma, štedi novac, omogućava vam da stvari ne nosite u ruci, itd. Stručnjaci tvrde da oni koji voze bicikl i to u trajanju od 30 minuta dnevno, bez pauze, imaju bolji san. Vožnja bicikla poboljšava rad srca, pluća, organa za varenje, podstiče sagorevanje masnih naslaga, smanjuje pritisak na zglobove. Bicikl je prevozno sredstvo koje nam omogućava i da čuvamo planetu, nema štetnih gasova, a u naseljenim gradovima dokazano je najbrže prevozno sredstvo.

Bicikl je nastao u 19 veku, i danas se smatra najrasprostranjenijim prevoznim sredstvom. Za prvog vozača smatra se nemački baron Karl fon Drajfs. Pretpostavka je da danas na svetu ima bilion bicikala. Holandija i Danska su najosvešćenije zemlje u korišćenju ovog vozila i kod njih je biciklizam najpopularniji. Srbija nije na tako visokom nivou, iako smo u ovom sportu imali i višestruke prvake.

BICIKLISTIČKI KLUB „AS“

U Apatinu postoji Biciklistički klub AS Apatin čiji je direktor i trener Jugoslav Cvjetićanin.

– Klub je osnovan u saradnji sa Somborom, zato u nazivu ima „AS“ što označava Apatin-Sombor. Nekada smo brojali preko 50 članova, naročito mladih. Opština je pomagala da takmičari odu na trke. Bilo je i po deset takmičara samo iz našeg kluba. Biciklizam je skup sport, pa iz tog razloga danas nemamo veliki broj biciklista- takmičara, iako smo svojevremeno imali nekoliko vicešampiona države. Pored skupih rezervnih delova i samog bicikla, u Apatinu nam nedostaju staze za vežbanje, odnosno, vožnju. Vozi se po asfaltu, a vožnja po kolovozima dovodi u pitanje sigurnost biciklista. To je ono što bi trebalo zbog svih nas urediti, bolje i brojnije biciklističke staze, rekao je Cvjetićanin.

Klub AS je 2013. godine poslednji put organizovao biciklističku trku za Ligu Srbije, i od tada nije u finansijskoj mogućnosti da to ponovi. Ipak, Cvjetićanin je optimisitičan.

– Biciklizam je bazni sport, razvija brojne mišiće, jača kondiciju, odličan je za dobru psihičku i fizičku formu, i ne smatraju ga uzalud kraljem sporta. Mnogi naši sportisti, uspešni košarkaši, odbojkaši, bavili su se prvo biciklizmom. Zato decu trebamo ohrabriti i podstaći da se bave ovim sportom. I ne samo njih, nego i starije. Smatram da Apatinci još uvek ne koriste blagodeti rekreativne vožnje u onoj meri u kojoj bi mogli i trebali. Mnogi naši sugrađani imaju zdravstvenih problema, a neke od njih mogu rešiti, ili bar ublažiti, upravo svakodnevnom vožnjom bicikla bar sat vremena. Onima koji žele da u potpunosti dovedu sebe u formu preporučujem da im cilj bude vožnja do 30 km na dan, kaže Jugoslav.

Za dobru rekreaciju Cvjetićanin ističe da je potrebno samo ispravno biciklo i dobra volja, a za one koji žele najbolje preporučuje treking, hibrid između trkačkog bicikla i planinca, pogodniji za vožnju po našim terenima.

APATINCI I BICIKLI

Naravno, u Apatinu ima i onih koji odavno druguju sa biciklom, bez razmišljanja o rekreaciji ili zdravlju, već iz potpuno praktičnih razloga. Ono im je prevozno-prenosno sredstvo, i bez njega ne bi mogli nikako.

– Nas je trenutno troje u domaćinstvu i svi imamo svoj bicikl. Bez njega nigde ne krećem. Imamo auto, ali je meni ovako lakše. Ne mogu da zamislim šta bi bilo da sve što tokom dana uradim moram peške. Za svakodnevno obavljanje poslova, odlaske u nabavku, na pijacu, plaćanje računa, bicikl je najbolje vozno sredstvo, kaže Željka Vučić.

Njena komšinica Veronka Davčev, takođe, se ne odvaja od svog bicikla.

– Bicikl vozim kada idem na posao, obavljam nabavku, ako nešto treba da prenesem. Obzirom da na poslu osam sati stojim i kao posledicu imam problema sa venama, bicikl mi u velikoj meri olakšava odlazak do radnog mesta. Zamislite da i do tamo moram peške, na nogama, ne znam da li bih uopšte mogla. Od nas petoro u kući, imamo tri bicikla i svi su funkcionalni, kaže Davčeva.

Mihajlo Delić u šali kaže da se rodio na biciklu.

– Mene drugačije i ne znaju ljudi, nego na biciklu. Valjda od kako sam se rodio vozim. Imao sam ih dosta, a čak sedam su mi ukrali. Ranije su više krali, sad manje. Skoro dvadeset godina sam vozio bicikl iz 1948. godine. Sredio sam ga, ojačao pak-treger i služio me bolje nego nekoga automobil. Međutim, prošle godine su mi ga ukrali. Kažu da su se neka deca poslužila i vozala ga jedan dan, a onda bacila u travu. Dva dana kasnije otišao sam tamo, ali, opet je nestao. Voleo bih da ga je neko uzeo zbog vožnje, a ne za staro gvožđe. Šteta je tako dobrog bicikla, sa setom je ispričao Delić.

A, ta bicikla iz 40-tih, 50-tih godina prošlog veka, nekada su imala i pravu vozačku dozvolu. Vlasnik bicikla je morao da izvadi saobraćajnu knjižicu i uredno prijavi svoj bicikl, dobije broj, overu i dozvolu od poreske uprave, kasnije sreskog narodnog odbora, da može da se njim služi. Kad bicikl prestane da radi, u knjižici se popuni odjavno mesto.

I naučiti bicikl terati ili voziti je bila priča. U Makedoniji, po manjim mestima, nije bilo puteva, ni bicikala tih posleratnih godina. U jednom od tih sela gde se rodila i odrasla Marija Veber, jedino biciklo je posedovao njen deda Ilija. I to ono pravo muško, sa ramom. Deca, kao deca, spremna da po svaku cenu nauče voziti, proturala su nogu ispod rame, krivila se na jednu stranu, i uz mnoštvo smeha i poneki pad, učila i naučila biciklisati. Marija i danas vozi bicikl i nigde ne ide bez njega.

– Desetoro nas je sada već, porodica se proširila, ali svi imaju po bicikl, a deca i po dva. Ona danas uče voziti prvo tricikliće, pa bicikliće sa pomoćnim točkićima, dok dođu do prvog bicikla. A najviše vole trotinet, njim se putuje i brže od bicikla. U Nemačkoj, gde unuci danas žive, trotinet naročito vole školarci. Kako žive u malom mestu, bicikl je neophodno prevozno sredstvo i tamo ga svi meštani voze, kaže Marija Veber.

Kako su dani topliji i vreme je pretežno sunčano i suvo, broj bicikala i biciklista koja se mogu videti u našem gradu je veći. Ni blizu kao u Holandiji, ali ako nam urede staze, možda jednog dana stignemo i njih.

–  Nas je troje u porodici i svako ima svoj bicikl. Ja sam negde oko pete godine naučila voziti, tada popularnu „poniku“. I danas volim vožnje biciklom. Baš pre neki dan suprug i ja smo seli na bicikla i provozali se oko grada, preko nekih zabačenih puteva. Obišli smo okolinu koju nismo do sada videli. Često tako krenemo u lutanje, pa gde nas noge i točkovi „odvedu“. U mojoj zgradi ima dosta ljudi koji voze bicikl. Puno mladih vozi, a ima i starijih, koji više ne mogu da voze, ali im je lakše do pijace, ili grada prošetati kada se oslone na njega, rekla je Angelina Pašti.

Na kraju da podsetimo da, bilo da se vozi rekreativno ili trenira, postoje pravila u vožnji i kazne za prekršaje. Ukoliko želite da vozite po javnom putu proverite sva pravila koja su određena Zakonom o saobraćaju da vas ne iznenade saobraćajci. Najbolje je za rekreaciju izabrati neki od puteva u prirodi, uz i kroz šumu, pored Dunava, prema Kanalu, novim ili starim bentom, itd. Svaki boravak u prirodi smanjuje stres i doprinosi dobrom raspoloženju.

Izvor: radiodunav.com   Autor: Mara Vuković