Zašto i kako sam se zaljubio u FIXIE

Kao okorelom i bivšem trkaču uvek mi je drumski bajk bio pojam, a naročito sada sa napretkom tehnologije i pojavom karbona i elektronike. Kako biciklistička industrija napreduje čini mi se da mi je trkački bicikl sve dalje i dalje i da nikad manje nisam znao o njemu. Nižu se kasete menjači proizvođači. I ko će to sve ispratiti kad ne može čovek da vidi profi bajk a kamo li da proba-provoza.

Pošto živimo tu gde živimo nikad se nisam oprobao u vožnji na pisti tj. pistaškom bajku (na kom se sve vreme okreću pedale) da vidim kako to izgleda i nisam se sreo sa ovakvim tipom bicikla-točka-prenosa. Moj drug Bucko me odavno nagovarao da probam nešto tako jer je on pravio zadnje glave tog tipa: zašrafiš jedan zupčanik direkt na osovinu i okrećeš sve vreme pedale – nema neke velike mudrosti. Nema toga ali ima mog nepoverenja prema nečemu takvom. Šta će to meni kad ja vozim kampanjolo pa još imam finu zadnju kaseticu koju sam sam sklapao i kombinovao zube na lančanicima kako mi odgovaraju.

Igrom slučaja padne mi šaka jedan odličan FIXIE (baš ovaj sa slika). Ne samo što je pravi FIX gear bajk nego ima i na drugom kraju osovine „free wheel“ za sve nas koji smo nepoverljivi prema fiksnom prenosu. I ne samo to, već ima i kočnice da ne bude baš HARDCORE, jer pravi fixie se vozi bez kočnica, ili u blažoj varijanti samo sa prednjom kočnicom. Prvo šta sam uradio bilo je brojanje zuba na lančanicima! Zaključak: prenos odličan> 46×16 (prednji lančanik 46 zuba – zadnji lančanik 16 zuba) što bi u prevodu na „trkački“ bilo nekih 52×18 a što je opet pravi odnos za krstareću brzinu od 30 i kusur na sat.

E sad da vam objašnjavam kakav je osećaj voziti ovako nešto (sa fiksnim zupčanikom na točku koji se sve vreme okreće – tj zadnji točak koji se vrti i okreće pedale ispod vas hteli vi to ili ne) mislm da nema smisla i da ne bih ni umeo. Zato bih svakom preporučio da proba a onda će videti da bez predrasuda i nipodaštavanja prema ovakvoj mašini, na njoj može da se uživa više nego li na bilo čemu drugome.

Da ne pričamo o tome da je ova kultura u svetu rasprostranjena „naširoko i nadugačko“ i da se vozi na svakom ćošku unikatan primerak. Ekipa koja je sklapala-dizajnirala nešto ovako mislila je na svaki detalj. Opet tih detalja nema mnogo ali je svakom detalju posvećena posebna pažnja jer skoro sve što biste skinuli sa bajka više ne bi bio bicikl.  U svetu se bicikl koristi mnogo više nego kod nas – to je činjenica, a isto tako je i činjenica da niko ne zna zašto je to tako kada imamo iste uslove kao i ostatak sveta.

KAKO – ZAŠTO?

Nisam bio lenj već sam ga odmah probao i to u vožnji na Avalu na nedavno održanoj biciklijadi. Biciklaši oko mene se čude, gledaju, zapitkuju, kako to tako, takve gume, pa još nema brzine, čemu to služi, kako se to vozi itd itd. Pitanja od strane raznoraznih ljudi koji voze najšareniji opseg MTB, CITY, karbonskih, aluminijumskih drumaša. Snalazio sam se raznoraznim duhovitim odgovorima, dok sam gazio fix gear na Avalu> ko ne veruje evo LINK > JPG dokaza. Ali sam tek uveče u krevetu pred spavanje sa osmehom na licu pronašao pravi suštinski odgovor zašto sam se zaljubio u fixie na prvu pedalu?

Ovaj tip bicikla nas vraća na ono osnovno suštinsko što smo negde u evoluciji tehnologije zaboravili: SEDI I OKREĆI PEDALE! Izgubili smo se u moru brojeva, proizvođača, brzina, menjača i ostalih nebitnih detalja. Kupujemo bicikle sa 361-om brzinom a ne koristimo ni jednu jer nam bajkovi rđaju na terasi kad se nešto pokvari.

Suština svega je kretanje i okretanje pedala dok osećamo vetar u kosi. Ovakav bicikl su vozili naši pradedovi i dedovi, dok su im naši očevi & majke krali dvotočkaše ne bi li okrenuli koji krug da matorci to ne vide. Ko je pao i izgrebao ram ili nešto pokvario sigurno se i dalje seća batina koje je dobio i sada prema biciklu ima veliko strahopoštovanje.

Pedale se stalno okreću i to nije problem jer ne treba se opirati. Treba se prepustiti mašini koja zna svoj posao, a na nama je samo da se uskladimo sa njom. Jedna brzina – jedna ali vredna, jedna koju koristimo i ne razmišljamo i ne komplikujemo stvari tražeći pravi prenos koji nam uvek izmiče.

 Duh okretanja jedne brzine živi i dan danas i življi je nego ikad.

Đorđe Pejković/bicisvet.rs