Snežana Radojičić: Svet je mnogo lepši nego što mi verujemo

Šta je plan do kraja 2013. godine, kuda ćeš sve da voziš i koliko kilometara planiraš da pređeš?

– Nemam striktni plan, samo orijentacioni. Generalni plan je da se u Indokini zadržim najmanje još godinu dana. Ovde ima mnogo zanimljivih zemalja koje treba posetiti, a zbog toga što se gotvo sve nalaze na Ekvatoru ili u blizini, moram da vodim računa i o godišnjem dobu. Trenutno sam ponovo u Laosu, na otprilike 15-oj paraleli i temperatura u podne je već 36 stepeni!

U okviru tog generalnog plana je i jedan ozbiljan “godišnji odmor”, koji ću uzeti čim stignem u Kambodžu i do poluostrva Suhanokvile. Naime, nameravam da mesec-dva provedem pišući prvu knjigu o prvom delu putovanja, onom sa bivšim partnerom, a koji je vezan za Evropu. Takođe, nameravam da se zaista odmorim jer već skoro 20 meseci vozim gotovo svaki dan i to je zaista veliki napor za telo.

Ako budem uradila ono što sam planirala u vezi sa pisanjem do juna, postoje dve opcije: da “častim” sebe odlaskom u Japan, za koji nam ne trebaju vize do 90 dana, a koji mi je velika želja. Nakon toga bih se vratila u Kambodžu ili na Tajland i letela za Indiju i Nepal, kao što sam ranije planirala. Do kraja godine bih vozila kroz Indiju i potom Šri Lanku i onda bih se opet “spustila” na Tajland, možda Burmu, pa na zimu Indonezija i Filipini. Druga opcija je Indokina bez Japana. Nemam ni približnu ideju koliko bi to moglo da bude kilometara. Recimo oko 10.000 do 15.000.

2. marta si stigla do pola puta. Kada si na kilometar satu videla tu cifru šta ti je prvo palo na pamet, šta si pomislila?

– Polovina je zapravo bila dve-tri nedelje ranije, u Vijetnamu, ali sam imala nekih problema pa to nisam ni proslavila. Zato sam proslavila polovinu plus hiljadu (20.000 + 1.000). Iskreno, pomislila sam kako nijedan medij kome sam pisala mesec dana ranije nije bio zainteresovan da o tome napiše čak ni vest. A pisala sam medijima na kojima sam već ranije gostovala, dok sam bila sa partnerom, Amerikancem, prilikom našeg prolaska kroz Beograd u novembu 2011. i kao što sam tada sumnjala, sada se potvrdilo da je našim medijskim kućama mnogo interesantnija priča u kojoj se pojavljuje neki stranac nego uspeh jedne srpske žene koja sama pedala po svetu.

Kada pogledaš u nazad, koji je deo puta bio najteži, a koji najlakši?

– Zavisi u kom smislu “najteži” i “najlakši”. Teški su bili svi delovi koji su bili fizički zahtevni, poput pustinje Gobi kroz koju sam delom vozila na severozapadu Kine, ili svi planinski masivi, poput Karpata, Kavkaza i Alataja. A opet, to su ujedno bili i najlepši delovi, zbog nevrovatnih pejsaža i “nagrada” u vidu fenomenalnih spustova nakon napornih uspona. Od zemalja, najteže mi je bilo u Kini, a najlakše i najlepše u Turskoj.

Koji je nateži trenutak na ovom putu i kako si ga prebrodila?

– Rekla bih da su to bila dva trenutka: kada sma ostala sama jer me je partner napustio i potom u Rusiji kada sam ostala bez ikakavog izvora prihoda. Prvo sam prebrodila tako što sam jednostavno skupila snagu i nastavila jer ovo putovanje nisam ni počela zbog ljubavi pa nisam htela ni da ga prekinem zato što sam u međuvremenu izgubila partnera.

Što se tiče drugog, rekla bih ozbiljnijeg trenutka krize, prebrodila sam ga zahvaljujući ljudima koji prate moje putovanje i čitaju moje putopise. Saznavši u kakvoj sam krizi (tada sam bila počela da prodajem kvas na ulicama Rusije), mnogi su mi poslali donacije, simbolično “kupujući” kilometre mog putovanja. Vrlo brzo za tim stigla je i ponuda da pišem za jedan portal, koji mi plaća tekstove. Ni u jednom od ta dva trenutka krize nisam ni na sekund pomislila da odustanem. Jedino o čemu sam razmišljala bilo je kako, na koji način da nastavim dalje.

Šta je do sada na tebe ostavilo najjači utisak na tvom putu oko sveta?

– Najjači utisak su nesumnjivo ljudi. Ljudi su neverovatni, u najpozitivnijem smislu. Svet je mnogo lepše mesto nego što mi verujemo. Ljudi su svuda gostoljubivi, hoće da pomognu, i većinom su dobri. Ni nalik onom svetu kakav nam mediji pokazuju na vestima.

Kada bi uporedila Snežanu danas i Snežanu na početku ovog puta, šta bi rekla?

– Rekla bih da se sad ne plašim života, ljudi, sveta. Rekla bih da sam proširla vidike. Da sam stekla veliku veru u ljude, ali i u sebe. Otvorila sam se za svet i svet mi je uzvratio ljubavlju. Žao mi je što se na ovako nešto nisam odlučila deset godina ranije, jer bi mi život bio mnogo bogatiji i srećniji, a ja bih bila mnogo kompletnija i bolja osoba.

Da li srećeš i druge putnike oko sveta i kako ti susreti izgledaju?

– Da, gotovo svakodnevno. Ti susreti su uvek veoma srdačni i puni emocija. Posebno su zanimljivi i dragoceni susreti sa “long term” putnicima, bilo na biciklima, bilo bekpakerima. Tu razgovori i razmeni iskustava nikad kraja. Putnici se lako razumeju između sebe jer tačno znaju šta onoj drugoj strani treba. Nekad se za vrlo kratko vreme stvore zaista snažne emotivne veze.

Tako je bilo sa dvoje engleskih biciklista koje sam srela kod manastira Sumela u Turskoj, a koji su nedavno poginuli na Tajlandu. Oni su bili prvi biciklisti koje sam upoznala nakon mog raskida sa partnerom i u priči su mi dali veliku podršku da nastavim dalje sama. Ja sam im pak dala savet gde najlakše mogu da dobiju iransku vizu, koja je priličan problem za ljude iz Britanije, i oni su potom odlučili da tamo apliciraju i zaista su je dobili.

Iako nismo ostali u kontaktu, vest o njihovom udesu zaista me je teško pogodila. Nekoliko dana sam razmišljala skoro neprekidno o njima i o tome šta se desilo i kako. I sada ih se veoma često setim. A znali smo se svega možda pola sata.

Mnogi bi možda rekli da je put oko sveta na biciklu najviše što se može uraditi. Razmišljaš li šta ćeš da radiš kada napraviš pun krug oko planete?

– Ne mislim da će 40.000 kilometara, koliko zvanično iznosi obim Ekvatora, a što se računa kao krug oko planete, biti važni u bilo kom smislu, osim kao simbolična brojka. Sasvim sam sigurna da u narednih 20.000 km neću obići preostale kontinente. Pa nisam na trci!

Prosečno, put oko sveta traje od 4 do 10 godina i to zaista jeste neko optimalno vreme da natenane posetite sve zemlje koje želite (i koje možete da obiđete zbog viza i političke situacije). A šta će biti nakon tih četiri, pet ili deset godina, ne znam. Niti razmišljam o tome. Možda stanem negde mnogo pre jer mi se dopadne da negde ostanem. Ili odlučim da se vratim. Za sada to ne želim. Za sada sam srećna zbog ovoga što radim i radiću dokle god se budem tako osećala.

Kad smo već kod punog kruga, kada planiraš da te dočekamu u Beogradu?

– Javiću na vreme. 🙂

Bane Grković/bajsologija.rs