Sa mamom na biciklu

Još pre nekoliko godina otkrila sam čari biciklarenja po Beogradu. Naravno, okolnosti su tada bile mnogo drugačije, bila sam student koji ide na fakultet i bavi se svojim knjigama, skokne na kafu sa drugaricom, ili cunja sa mužem po zelenim gradskim oazama, zaviruje u svaku uličicu. I ima bezgranično mnogo vremena za sebe i svoja interesovanja. Bicikl je bio moj pomoćnih, saveznik… i moj prostor slobode. U međuvremenu postala sam mama, a uz to se moj svet toliko pretumbao, da su se i ti dragoceni prostori slobode suzili, smanjili, a svet postao teško pristupačan. Znala sam da će osobi poput mene odluka da ostanem kod kuće i budem sa Sunčicom, i kao mama i kao fizioterapeut, i kao defektolog, biti zahtevna i da ću morati dobro da se potrudim da uravnotežim svoje i njene potrebe. Srećom pa mi se bicikl smešio iz prikrajka.

Dosadno mi je

Navikla da se mnogo krećem, posle nekog vremena priznala sam i sebi i Sunčici da me smara da svaki dan guram kolica prolazeći istom rutom, srećem iste ljude, koji postavljaju ista pitanja, gledam istu stazu i isto parče neba. A ispred nas kej koji se proteže unedogled, iza nas Ada, s druge strane biciklističke staze koje, sigurna sam, vode u nešto novo i drugačije. Sunčica ne hoda, mene u poslednje vreme bole leđa, dugo nisam vozila, ko zna kako će to izgledati, da li je sigurno… ali vredi pokušati. Istog dana kada sam Ivanu rekla za svoju ideju, čekao me je sređen moj stari bicikl, sada sa pojačanjem u vidu sedišta za dete. “Hoćeš da probaš?”

Čega da se plašim?

Loše kondicije, svakakvih vozača, izrade sedišta, pasa koji istrčavaju, i onih koji ujedaju, košave, pustare u koju mogu da dospem, kolabiranja, saobraćaja, nevremena, čamca za prevoz preko reke, lopova u prolazu, pada, manijaka, letećih tanjira, vampira, rupa na suncu… Neke od ovih ideja bile su moje, što se donekle može opravdati kao tipična majčinska briga, uvećana slikom koju uvek imam, makar negde na margini svoje svesti, onu koja podseća na to koliko je Sunčica bila mala i koliko se dugo borila za život. A neke od tih strahova su mi dobacivali ljudi iz najbliže okoline, ili čuveni “dobronamernici”, i ne sanjajući koliko se i sama u sebi borim da strahove prevaziđem. Neverovatno je kako svaka nova, malo drugačija ideja, prvo naiđe na gard i otpor. Jedan od takvih prolaznika mi je tih dana i mnogo pomogao, a da toga nije bio ni svestan, niti mu je to bila namera. U njegovoj konstataciji, skoro pa pretnji, da “sada moram duplo da pazim, ma i više od duplo, jer sada nemam odgovornost samo prema sebi, već i prema svom detetu” ležala je suština svega onoga što me je kočilo. I umesto da me naljuti što olako komentariše nešto što ne bi trebalo njega da brine, prijatno sam se zahvalila na ovom bici-ćaskanju. Strah od odgovornosti prema detetu koje još uvek ne može da brine samo o sebi. Pa šta? Voziću bicikl sa Sunčicom onako kako bih ga vozila i sama, brinuću o njoj kao što brinem i o sebi – uradiću sve što mogu da nam obezbedim sigurnost, i uživaću. Strah koji vezuje ruke iovako će morati da ode na neko drugo mesto. Ničemu taj ne služi. Više mu ne verujemo, kakve god brižne i dobronamerne maske na sebe stavljao.

Za sada, preko 2000 kilometara zajedno

Bilo je to pre godinu dana. Krenuli smo iz blokova, preko keja i nasipa, uz kanal, izašli negde kod Surčina… i shvatila sam da ovo nije nikakav bauk. Kada sam videla sa kakvom lakoćom i radošću smo prošle naših prvih 10 km, znala sam da ma koliko su se moje životne okolnosti promenile, bicikl je uspeo da im se prilagodi. Samo je vožnja dobila jednu novu dimenziju.

Sunčica i ja svakodnevno vozimo. Prednje sedište, koje se odavno isplatilo, pokazalo se kao odlično rešenje. Ne remeti upravljivost, iako Sunčica sada ima skoro 15 kila, osećam se sigurnije da mi je stalno na oku i uz mene, vidim šta radi, možemo da komuniciramo, da padne i po koji poljubac. Sedeći napred, vožnja je nekako zajednička aktivnost, posebno što ona voli da ispituje šta je na komandnoj tabli, da učestvuje u vožnji tako što zvoni pešacima kad zatreba (doduše, i kada ne zatreba), da mi ispritiska brzinometar ili iskrivi retrovizor. Kej, Savski nasip do salaša Stremen ili Kluba S u Jakovu, Ada, novobeogradske biciklističke staze su uglavnom naše rute, koje nam za sada daju dovoljno sigurnosti, mira i fleksibilnosti za vožnju, što se mene tiče, i prostor za jurcanje i igru, što se Sunčice tiče. Moram da priznam da sam jako srećna. I ponosna, dakako. Nas dve smo toliko toga prošle zajedno za ove tri i po godine, koliko se znamo. Još onda kada sam videla da se brzinometar približio našoj prvoj hiljadarki, udahnula sam duboko i zagrlila svoju hrabricu. I nije sve tako teško, zar ne, mala? S ovom kilometražom, već smo odavno u Grčkoj.

Uživanje, rekreacija, terapija

Znate, Sunčica ne vidi. Možda je ovo za mene najlakši način da to konačno kažem i na ovom blogu, kroz priču o vožnji bicikla. Nije potpuno slepa, jer vidi svetlost i poneke obrise. Mogu samo da nazrem kako izgleda njen svet, ali dokle god vidim da uživa u nečemu, znam da radim pravu stvar. Mnogo sam tragala i konačno odlučila da prihvatim sve naše probleme i izazove, i ordinacije zamenim onim što je možda teže, ali što osećam kao prirodnije i ispravnije. Na svoju odgovornost, dakako. Ispostavilo se da je vožnja bicikla pruža slobodu i antistres terapiju i meni, kao mami koja je veliki deo dana sa svojim detetom, i njoj, kao detetu lišog glavnog čula potrebnog da upozna svet u svom uzrastu, koje se na neki način i dalje oporavlja. Sviđa joj se pokret, vetar u kosi, sunce na licu, kiša na licu, zvukovi drugih bicikala, rolera, govor ljudi, smeh. Sviđa joj se što može malo da se vozi, malo da šeta i vežba hodanje po travi, da onda bude na plaži i igra se kamenčićima, da štrapa po igralištu i upoznajte drugare, ali i da odmara pored mene i sluša muziku. Obožavam onaj trenutak kada smo same na stazi, čuje se samo ritam okretanja pedala i asfalt pod točkovima, a Sunčica peva i uspavljuje se, naslonjena na moju ruku, dok moje misli lepršaju rasterećeno i lako. Lepo ti je, mangupe mali, zar ne? I meni je, da znaš. Ne bole me više leđa. Ne boli više ništa.

Nismo same

U početku mi nije bilo jasno zašto retko srećem majke sa decom na biciklu. Sada sam sigurna da je mnogo žena koje su nesigurne baš kao što sam bila i ja. Kada me neka mama u prolazu pita kako je voziti sa detetom, kažem da zaista nije niti naporno, niti teško, a zanimljivo je. I dobro za liniju, dodam, u nadi da će ih možda makar to navesti da probaju. Ali znači mi što mnogo ljudi vozi, što su to različiti ljudi, koji bicikl koriste u različite svrhe, u drugim delovima grada, vozeći svako na svoj način. Prija pomisao da ćeš, ma gde se našao, pronaći nekoga sa kim ćeš deliti istu ljubav. I da ćeš imati sa kim da deliš stazu dišući punim plućima, i znajući da malo-pomalo pomeraš granice slobode.

Izvor: Cvrkutanje.net