“Politika” protiv biciklista?
Velika moć koju novinari i novinarke i medijske kuće imaju u XXI veku obavezuje nas da ih pozivamo na standarde etičnosti u radu, ali i na poznavanje materije o kojoj pišu. U Velikoj Britaniji ugledni list “Gardijan” i saobraćajni stručnjaci su isprovocirani napadima na bicikliste postavili pitanje doprinosa medija i novinara ovim događajima kroz negativno i jednostrano pisanje o biciklistima.
Novinarska etika nalaže da je novinarska profesija nespojiva sa širenjem bilo koje vrste stereotipa, da privatne predrasude ne smeju da budu plasirane u kontekstu, da novinar poštuje pravo na odgovor i da je dužan da ga blagovremeno objavi, da prećutkivanje činjenica koje mogu bitno da utiču na stav javnosti o nekom događaju predstavlja namerno iskrivljivanje ili iznošenje laži, da novinari moraju da izbegavaju fraze koje imaju diskriminatorske konotacije, da novinar ne sme među ljude unositi neopravdan strah radi atraktivnosti priloga i na kraju.
Stigmatizacija je u slučaju članka koji je objavila novinska kuća “Politika” 2. maja 2016. godine pod naslovom “Vozači bicikala jure i ne gledaju na pešake” tim teža uzevši u obzir da su upravo biciklistički aktivisti najistrajniji u Beogradu u insistiranju da se grad humanizuje, da se kvalitetno i ravnopravno uredi za sve ljude, posebno imajući u vidu i pešake. Radi se o udruženjima građana koja su po pravilu voljna za saradnju i otvoreni prema medijima i koja su upoznata sa temom. Insistiranje da se tekst reagovanja mora prepoloviti bi imalo smisla ukoliko bi se udruženja bavila objavom stavova (kao u tekstu) umesto potkrepljenom argumentacijom koja zahteva prostor. Ništa manje uverljivo nije ni naknadno objašnjenje da će nadležni možda posle ovog teksta izgraditi biciklističku stazu na Terazijama, niti da će čitaoci iz teksta (pogotovo nakon generalizujućeg naslova i emotivnog mobilisanja anegdotom sugrađanke) shvatiti da se radi o pojedinačnim slučajevima. Iz perspektive biciklista, posledice ovakvog pisanja mogu se sažeti u poznati epitaf Branka Miljkovića: “Ubi me prejaka reč”.
U nastavku možete pročitati reagovanje 6 biciklističkih udruženja iz Srbije na članak “Politike” u celosti.
“Smatramo da tekst pod naslovom “Vozači bicikala jure i ne gledaju na pešake” koji ste objavili u Vašem uvaženom listu 2. maja, nejasnoćom, ličnim pečatom i jednostranošću obrade teme od strane autorke doprinosi stigmatizaciji ljudi koji voze bicikl i relativizaciji potrebe da se biciklisti ravnopravno tretiraju u saobraćaju i saobraćajnoj politici. U krajnjoj instanci, stvaranje ovakvog negativnog medijskog diskursa može samo da doprinese većim rizicima u saobraćaju. Uvaženi britanski list “Gardijan” je 2015. otvoreno reagovao na pojavu fizičkih napada na bicikliste koji su, prema nekim istraživačima, ohrabreni negativnim stavovima plasiranim u medijima.
Pristrasnost u etiketiranju biciklista kao nepažljivih, nepredvidljivih i opasnih učesnika i učesnica u saobraćaju je vidljiva već u samom naslovu. Na početku teksta navedena je netačna konstatacija o ograničenju brzine kretanja, bez navođenja izvora (…na mestima gde mogu da se susretnu sa pešacima zakonom je predviđeno da se kreću brzinom pešaka, odnosno do 10 kilometara na sat). Za bicikliste na kolovozu važi opšte ograničenje brzine predviđeno na putu, a na stazama do 35 km/č. Napominjemo (u smislu obaveza, ne prebacivanja krivice) da prema važećem Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima (član 96, stav 1) “pešak je dužan da preko kolovoza i biciklističke staze prelazi pažljivo i najkraćim putem, nakon što se uveri da to može da učini na bezbedan način”. Ovo u Vašem tekstu naknadno potvrđuje i Agencija za bezbednost saobraćaja.
Nakon uvoda sledi navodna (po inicijalima sudeći lična) anegdota o izbegnutoj, po ličnoj proceni potencijalno teškoj nezgodi sa nepoznatim biciklistom na Terazijama koji se kretao velikom brzinom. Bez ikakve odbrane navodne nesmotrene vožnje, bitno je istaći da na Terazijama ne postoje biciklističke staze ili trake kojima bi se biciklisti kretali bez ugrožavanja drugih i koje bi smanjile ugroženost biciklista. Ha kolovozu je obeležena žuta traka rezervisana za javni prevoz, usled čega se opravdano postavlja pitanje: kuda se biciklisti (legalno) kreću na Terazijama? Upravo u tako neravnopravno uređenom saobraćaju učestvuju različiti biciklisti, od mladih (12 godina) do najstarijih. Kretanje biciklista trotoarom ukazuje i na improvizovan pokušaj umanjenja rizika koji prete od motornog saobraćaja. U nastavku nije jasno o kakvim “obaranjima” prolaznika se radi: nezgode se dešavaju na različitim saobraćajnim površinama, pa često i na onim koje su predviđene za bicikliste. Iznošenje brojki bez ovih detalja, a u kontekstu prethodno iznete anegdote stvara predrasudu o jednostranoj i podrazumevanoj krivici i odgovornosti biciklista za sve navedene slučajeve iz čega proizilazi etiketa neodgovornih i opasnih učesnika u saobraćaju. Nakon toga sledi i izjava neimenovanog izvora iz Agencije za bezbednost saobraćaja da je rađena analiza stradanja pešaka “zbog biciklista” od 2010-2014. godine i da je na nivou cele Srbije poginulo 7, a povređeno 349 pešaka, bez navođenja konkretnih okolnosti slučaja, opšte statističke slike i komparacije sa trendovima u drugim zemljama. Prema zvaničnim izveštajima u navedenom periodu u Srbiji je povređeno oko 4.000 pešaka, a oko 800 je poginulo. Napominjemo da je u ovom periodu bilo gotovo 10.000 saobraćajnih nezgoda sa biciklistima u celoj Srbiji, a da je prema svim dostupnim statističkim izveštajima u najvećem broju slučajeva u pitanju odgovornost drugog učesnika ili učesnice u saobraćaju. Štaviše, prema poslednjem dostupnom statističkom izveštaju Agencije za bezbednost saobraćaja, vozači bicikala koji čine ukupno 9% poginulih lica u nezgodama su izazvali ukupno 1,9% nezgoda sa poginulim licima u kojima su učestvovali. Prema obimnoj studiji londonske Laboratorije za istraživanje saobraćaja vršenoj u nekoliko zemalja, biciklistički saobraćaj je bezbedan čak i u pešačkim zonama. Vaši sagovornici su i istakli da se nezgode između pešaka i biciklista najčešće dešavaju upravo pri površinama namenjenim biciklistima: “naletanja biciklista na pešake najčešće se dešavaju na mestima gde se susreću – prelazak pešaka preko biciklističke staze, uz stajalište za javni prevoz, spojenih prelaza preko kolovoza za bicikliste i pešake…”.
Nadamo se da će Vaša, kao i ostale medijske kuće, u kontekstu navodnog incidenta i ravnopravnosti svih ljudi u saobraćaju prepoznati potrebu da se u Beogradu i na drugim mestima radi na većoj bezbednosti sugrađana koji voze bicikl, izgradnji funkcionalne biciklističke infrastrukture i razvoju saobraćaja koji je prilagođen i biciklistima. Molimo vas da ubuduće, prilikom pisanja o biciklističkim temama navedete i argumente druge strane u čemu će Vama i svakome ko je zainteresovan, bilo koje od biciklističkih udruženja rado pomoći. Kroz uspešnu saradnju ćemo poboljšati objektivnost i kvalitet Vaših članaka, ujedno razbijajući predrasude i pružajući doprinos bezbednosti svih učesnika u saobraćaju.
S poštovanjem,
Udruženje građana Novosadska biciklistička inicijativa, Novi Sad
Udruženje Vozi Ulice, Šabac
Inicijativa Bajsologija, Beograd
Udruženje građana Ulice za bicikliste, Beograd
Udruženje Niška saobraćajna unija, Niš
Udruženje biciklista Karavan Tim, Niš”
