Na biciklu 35 kilometara dnevno, a za automobil „nesposoban”

Seća se svake trke, datuma i staze. Od prve vožnje 1937. godine prevezao je više od 300.000 kilometara. Devedesetjednogodišnji Živorad – Žika Mićić – najstariji je aktivni biciklista u prestonici, bivši reprezentativac. I danas vozi svaki dan, i leti i zimi, kad je suvo.

Početkom tridesetih bio je samo navijač, kada su se na Avalskom putu, gde je živeo, održavale trke. U takmičarski biciklizam 1938. godine uveo ga je komšija i biciklista Sava Pavlović.

– On me je upisao u klub „Fortuna”. Bicikl je tada bio skup, a mi sirotinja, pa mi je nabavio specijalni trkački bicikl i pokazao sve – kako se vozi, kako da se ponašam kada padnem… – priseća se Mićić.

Već 1939. kao junior takmičio se u trci kroz Srbiju i zauzeo osmo mesto. Dve godine kasnije buknuo je Drugi svetski rat, ali su Žika i njegovi drugovi nastavili da treniraju.

– Kada su oslobođeni prvi delovi Beograda, jedan korpus je nas petoricu angažovao da upravljamo motociklima i prevozimo oficire jer nije bilo obučenih vozača. Sa njima smo oslobađali ostale delove grada, a potom nastavili na Sremski front – navodi Mićić.

U posleratnim godinama, kao klupski takmičar, ali i kao reprezentativac, Žika je učestvovao na uličnim i drumskim domaćim i međunarodnim trkama. U državi su se nadmetali sa Slovencima i Hrvatima, a zajedno sa njima na međunarodnim trkama utirali su put jugoslovenskog posleratnog biciklizma.

– Tada nije bilo puteva, već samo kamenjar. Nije bilo ni hrane, pa smo često jeli dudinje, a jedan vozač je imao tetku u Aleksincu koja nam je kuvala čorbu kad god je znala da ćemo doći. U nekim krajevima, kroz koje smo prolazili, meštani su nam davali grožđe kako bismo se okrepili – prepričava Mićić.

Do 1960. Žika je osvojio mnoga takmičarska priznanja. Ali, zbog pehova, pojedini trofeji i visoki plasmani izmicali su mu za dlaku. U jednoj od prvih posleratnih trka kroz Trst, Jugoslaviju i Bugarsku, otpao mu je točak, zbog čega je izgubio treću poziciju u generalnom plasmanu. U drugoj trci, u kojoj su prva petorica trkača dobijali po bicikl, bio je šesti jer mu je pukao ram.

– Nisu to bile neke nagrade, već sitne stvari. U trci u Bugarskoj sam u jednoj etapi za treće mesto dobio štof, a kao nagrade dobijao sam i materijal za cipele ili izlivenu pikslu. Priželjkivana premija bio je i radio-aparat. Ko je njega dobio imao je razloga za radost – priseća se Mićić.

Iako je vozio po kamenjaru, blatu, snegu i kiši, zdravlje ga je besprekorno služilo. Povređivao se samo u grupnim sudarima na trkama. Seća se krivine ispred Praga na kojoj je 1948. nekoliko vozača proklizalo, jer je kolovoz bio uglačan i mokar.

– Kada smo stigli u Prag, odmah su nas odvezli u bolnicu da primimo tetanus. Morao sam na svoju odgovornost da potpišem da ne želim, kako bih sutra mogao da vozim trku – ilustruje svoju odanost biciklizmu.

Iako dugo vozi, kaže, promenio je samo nekoliko bicikla. Najnoviji, koji je dobio prošle godine od sina iz Amerike, koristi da „skokne” do kuće u Grockoj, do Obrenovca, Umke ili staze duž SC „Milan – Gale Muškatirović”.

– Vozim do kuće u Grockoj 35 kilometara. Stignem za nešto više od sat. Ranije, dok je moj brat imao vikendicu u Slankamenačkim Vinogradima, i tamo sam često vozio. Na putu me vozači GSP-a i drugi prepoznaju po dresu, pa me pažljivo zaobilaze – zaključuje Mićić.

Položio testove, ali za vozačku dozvolu telesno nesposoban

Donedavno je Žika Mićić upravljao i automobilom. U julu je otišao na rutinski pregled i produžio dozvolu, ali ubrzo je bez nje ostao.

– Uzeli su mi je uz obrazloženje da sam telesno i duševno nesposoban. Na pregledima sam prošao sve nivoe, a kada sam stigao do psihijatra, doktorka me je samo pitala kada sam rođen. Odmah sam odgovorio. Onda je izašla iz ordinacije, kada se vratila, rekla mi je da odem kod doktorke koja potpisuje lekarska uverenja. Kada sam video šta piše, pitao sam zašto, a oni su odgovorili da imam pravo žalbe – prepričava Mićić.

Žiku je saobraćajni policajac koga poznaje sa biciklističkih trka posavetovao da ode u drugi dom zdravlja. Mićić ga je poslušao i posle obavljenih pregleda ubrzo je dobio uverenje da je sposoban. Sa svim potrebnim papirima otišao je u SUP. Kada je u zakazanom terminu došao po dozvolu, saznao je da je ipak odbijen.

– Kako su imali uvid u lekarska uverenja sa oba pregleda, odlučili su da odbiju. Onda sam otišao na drugostepenu komisiju i opet prošao sve preglede. Posle toga u policiji i bolnici nisu znali kod koga se nalazi dokumentacija, a, kada je taj problem rešen, ponovo je stigla odluka da sam odbijen – žali se Mićić koji ovih dana prikuplja papire kako bi dokazao da nikada nije bio kažnjavan i da nikada nije imao zdravstvenih problema koji bi ga omeli u vožnji.

Olimpijske igre – neostvarena želja

Pred Olimpijske igre 1948. našao se među najboljim biciklistima u zemlji, ali učešće mu je izmaklo zbog „bratstva i jedinstva”. Nekoliko dana pred put obavešten je da neće učestvovati, jer jedan takmičar iz Srbije mora biti iz pokrajine, pa je umesto njega otišao Mađar.