Kako za 11 dana biciklom stići do Crne Gore

I definitivno, na more je mnogo bolje ići biciklom.

Pre početka: “Od kada sam prvi put otkrio čari putovanja na duže relacije na 2 točka, bilo je pitanje vremena kada ću odlučiti da se “provozam” do Jadranskog mora tj. do Crne Gore”, napisao je Miroslav na svom blogu Baćaman & Džirafa. I odlučiše da krenu na put, tog tmurnog i kišovitog jutra, leta Gospodnjeg 26. juna 2010. godine.

Prvi dan (Beograd-Valjevo-Rovni): Sastanak je, već po nekom ustaljenom običaju većine bajkera dugoprugaša, bio ispod Ostružničkog mosta. Kiša je lagano rominjala i podsećala nas da je leto ove godine, definitivno zaboravilo da dodje u Srbiju. Ubrzo smo, ne nekom pedesetom kilometru, uvideli mnogo ozbiljnije posledice gorepomenutih vodurina i kišurina. Tužan prizor nas je sačekao u Ub-u, koji je bio pod vodom, kao i oko 20ak sela Kolubarskog okruga.

Dan II (selo Rovni): Zamolismo gazdaricu iz prodavnice prekoputa, da nas primi onako jadne, da se nekako osušimo i sklonimo sa kiše. Na sreću, iza prodavnice je postojala kuća, koja se inače izdaje, te za 500 dinara po glavi, dobismo smeštaj, sa kupatilom, kuhinjom i najvažnije, peći na drva.

Dan III (Rovni-Bajina Bašta): Krenusmo preko Povlena, tj Debelog Brda, prvog ozbiljnijeg uspona na ovoj turi. Da li od straha od kiše ili svežine koja je olakšavala vožnju, uspon nismo ni osetili i za kratko vreme smo se obreli na vrhu Debelog Brda, gde nas je dočekala gusta magla. Iza toga je sledio spust dug 17 km, do Drine. Pre samog ulaza u Bajinu Baštu, dočekuje nas dobro poznati prizor u vidu bivše pecaroške kućice na vodi.

Drina – bivše pecaroške kućice na vod

Dan IV (Tara): Put ka Perućcu i HE Bajina Bašta ide parelelno sa Drinom, pa nam poglede odvlači ova prelepa reka. Ubrzo stižemo do potoka tj. reke Vrelo, koja svoj život, dug 365 m, produžava u Drini u vidu simpatičnih vodopada. Hidroelektrana B.Bašta deluje impozantno, kao i uspon ka Mitrovcu, koji nam se podrugljivo smeškao, spremno nas očekajući (za 15 km sa 200 mnv na 1100 mnv).

Put ka Perućcu i Hidroelektrana Bajina Bašta

Dan V (Zaovine-Mećavnik-BiH): Jaka kiša nam ipak ne dozvoljava vožnju i sakrivamo se u jedinom objektu u okolini – prodavnici, koja se nalazi na samoj brani. Kada su se oblaci konačno ispraznili krenuli smo zanimljivim i napornim offroad putem (8-10% nagiba), ostavljajući iza sebe predivni krajolik Tare. Nakon uspona do vrha Gavran, sledi spust dugačak 15km na Mokru Goru do popularnog sela Mećavnik. Sledeća stanica je bio granični prelaz Kotroman (Srbija) – Vardište (BiH), koju vrlo brzo prolazimo. Usput svraćamo do mesta Draževina gde je 13. marta 1946. godine uhapšen general Dragoljub Draža Mihailović. Put nastavljamo ka Bijelom Brdu.

Dan VI (selo Sastavci-Pljevlja): “Ajde ustaj“, zaorilo se našom sobom. Policajac nam je dao 15 minuta da spakujemo stvari i napustimo prostorije. Isto kao u vojsci… Ubrzo smo se našli u kafani pored policijske stanice, u društvu našeg domaćina i gazde lokala. Mračna i jeziva atmosfera od predhodne noći se nastavila, te smo na brzinu ispili kafu, obnovili zalihe hrane u prodavnici i krenuli put Pljevalja, kroz oblast poznatiju kao Hercegovačka Goleša.

Hercegovačka Goleš

Sledio je uspon dug 20 km kroz potpuno nenaseljenu teritoriju, doduše po solidnom asfaltnom putu.

Dan VII (Pljevlja-Žabljak): Tog dana, plan je bio da stignemo na Žabljak, od koga nas je razdvajalo 70 km, 2 jaka uspona i preko 1150m visinske razlike. Do čuvenog mosta na Đurđevića Tari smo uživali u spustu dugom 11 km, kroz natopljene livade Kosanice.

Čuveni most na Đurđevića Tari

Dan VIII (Durmitor-Gvozd): Nakon doručka u “Bjeloboru” i pakovanja stvari uputili smo se ka Crnom jezeru. Inače, Crno je samo jedno od 18 jezera, koja pripadaju Nacionalnom parku Durmitor. Josif Pančić ih je nazvao zajedničkim imenom – “Gorske oči”.

Crno jezero u Nacionalnom parku Durmitor

Tog dana smo planirali da stignemo do Nikšića, udaljenog oko 80km od Žabljaka, pa smo morali da prekinemo uživanje u Crnom jezeru i njegovoj okolini i krenemo put Šavnika.

Dan IX (Nikšić-Ostrog): Mnogi kamperi, bajkeri, planinari i ostali ljubitelji prirode znaju kakav je osećaj kada podignete kamp po mrklom mraku, a ujutru se iznenađujujete okolinom. Isto se desilo i nama. Probudili smo se na beskrajno zelenoj poljani (Gradačkoj) prošaranoj autentičnim crnogorskim kršem i mirisom poljskog cveća.

Gradačka poljana

Noć provedena na 1400mnv, ujedno i jedna od najviših tačaka na kojima sam spavao. Želimo da što pre stignemo u Nikšić. Predivan spust od skoro 22km je protekao relativno brzo i za čas smo se obreli u gradu. Iako ne volim asfaltne puteve, a još manje prometne magistrale i autoputeve, ovog puta mi je prijalo da vozimo 30km/h, po ravnom putu, ujednačenim ritmom, bez uspona i spusteva. Nakon 10 km i 20 minuta vožnje, nalazimo se podno planine Ostroška greda, gde je uklesan čuveni manastir Ostrog.

Dan X (Ostrog-Njeguš): Dolinom Zete nastavljamo ka Danilovgradu. Od Gornjeg manastira do hidrocentrale “Glava Zete”, smo izgubili oko 800m visinske razlike, spuštajući se sa 850mnv na 57mnv. Cilj je bilo 0 nmv, a to toga nas je delilo još stotinak km. Reka Zeta me je osvojila svojom modrozelenom bojom, prelepim uvalama i šumovitom obalom. Dugo smo se odupirali da zastanemo, jer smo uhvatili lep ritam ali vrućina i hladna Zeta su pobedili.

Reka Zeta

Dan XI (Njeguš-Risan): Prespavali smo u Njegušu. Ujutru nastavili put, nakon nekoliko kilometara smo konačno ugledali more i Kotorski zaliv, kao na dlanu.Ispod nas je ležala zmijurina (serpentina) dugačka 9 km, a do samog grada je bilo 26 km. Nalazili smo se na 900mnv, a trebalo je da dodjemo na 0. Sledio je poslednji spust na ovom putovanju i tu nagradu je trebalo pažljivo degustirati.

Pred Bokom Kotorskom

bajsologija.rs/ Miroslav Jovanović – dzirafa.info