Iz fatalne veze sa mauntinbajkom u mirnu luku sa trenažerom

Taj period života ostao mi je u izuzetno lepom sećanju. Doduše ne i mojim komšijama koji su navikli da kada ja idem liftom moraju da sačekaju drugu turu. Iz straha da katanac neće „nadmudriti“ potencijalne lopove nije mi bilo teško da svaki put na šesti sprat penjem bicikl, koji se, vremenom, i u samom stanu izborio za svoj životni prostor. Iako je lift „jedan sa jedan“ kapaciteta, našao sam zanimljiv sistem kako da u njega pored sebe smestim, u to vreme, moje osnovno prevozno sredstvo. U samo tri koraka, i bicikl i ja smo bili spremni da se popnemo na poslednji sprat ili da siđemo u prizemlje.

Moja „veza“ sa tim biciklom, kojem je na gradskoj kilometraži mogla da pozavidi i „23-ka“, trajala je pola decenije. Za to vreme, samo tokom decembra, januara i februara bio je na zasluženom odmoru. Čim proleće počne da dobija bitku sa zimom eto mene kod servisera. Podešavanje kočnica i menjača, podmazivanje lanca, utezanje točkova i mauntinbajk je bio spreman za novu sezonu. Ni nove životne okolnosti nisu dovele do toga da se „razvedem“ od mog biciklističkog prvenca. Iako sam u međuvremenu kupio kola, zaposlio se, oženio, on je ostao deo mog života. Jednostavno, od bicikla nisam našao bolje rešenje da se u velegradu kao što je Beograd na brži i inspirativniji način prevezem od tačke A do tačke B. Takođe, bicikl mi je pomogao da upoznam mnoge lepe ulice i znamenitosti grada. Često sam menjao maršute kojima sam išao do određenih lokacija, prodirao do nekih skrivenih kutaka Beograda uvidevši da je naš grad daleko lepši od onog što se vidi oko glavnih gradskih saobraćajnica.

Ipak, mojoj ljubavi prema vožnji bicikla polako su počele da se suprostavljaju razne stvari. Budući da je u to vreme retko koje mesto u Beogradu imalo rešeno pitanje parkiranja „dvotočkaša“ vremenom su mi postala naporna ubeđivanja sa raznim portirima gde i kako da ostavim bicikl. Takođe, bahatost i nekultura „oktanaca“, u kombinaciji sa nepostojanjem odgovarajućeg broja biciklističkih staza u gradu, došli su mi preko glave. Kap koja je prelila čašu bio je pad na sred Ibarske magistrale nakon bliskog susreta sa poslednjim delom rasklimatanog zglobnog autobusa. Bicikl je prošao bez povreda. Ja nisam. Završio sam na Urgentnom centru gde sam, pogađate, stigao na biciklu. Tokom zašivanja brade kroz glavu mi je prolazilo šta je sve moglo da mi se desi da je neko išao iza autobusa. Strah od odgovora na to hipotetičko pitanje doprineli su da nakon poslednje vožnje do kuće na deonici Urgentni centar – Zvezdara moj „dvotočkaš“ i definitivno ode u zasluženu penziju.

Nekako se namestilo da ubrzo posle toga moj otac kupi trenažer. Želja da i u toku zime očuva kondiciju odveli su ga u prodavnicu bicikala. Iako je bio malo komplikovan za montiranje posle pet sati „mozganja“ bio spreman za „nepokretnu“ akciju. Nakon obavezne probe trenanžer je završio u Crnoj Gori, gde je moj otac živeo. Međutim, brzo ga je izgustirao. Za njegov povratak u Beograd najveće zasluge imala je moja svastika. Gubila je bitku sa kilogramima. Došla je na ideju da bi sa trenažerom kao mehanizacijom taj rat, ipak, mogla da dobije. Zamolila me je da ga prvom prilikom donesem iz Crne Gore. Obećano – ispunjeno i trenažer se ubrzo našao u stanu roditelja moje supruge. Čim je montiran i u meni se probudila želja da ga „okusim“. Istog momenta kada sam seo ponovo se u meni upalila biciklistička iskra. S početka sam dolazio u goste da bih izvezao svoju „dozu“, s nadom da će svastika, kao što je bio slučaj sa mnogim stvarima pre toga, brzo odustati. I ovoga puta nije joj trebalo dugo. Posle samo dve nedelje zamolila me je da nosim trenažer svojoj kući jer joj je bilo naporno da me svakodnevno gleda kako u njenoj sobi vrtim pedale. Trenežer je posle mnogo seljakanja došao u dom gde i pripada.

Iz dana u dan sam povećavao kilometražu i vreme provedeno na trenažeru. Od početnih 15 minuta i osam kilometara došao sam do, za mene, optimalnih vrednosti – sat vremena i oko 30-tak km. I tako sve do danas – sedam godina kasnije. Takođe, otkrio sam da uporedo sa vožnjom trenažera mogu da se bavim i mnogim drugim stvarima. Neretko dok „okrećem“ napravim plan rukometnih treninga, odgledam film, pročitam novine, knjigu, pa čak uspem i da na lap-topu ažuriram sajtove.

Sa odmerenim trenažerom sam potpuno preboleo vezu sa strastvenim mauntinbajkom koja umalo fatalno da se završi. U međuvremenu sam postao 13 godina stariji, dobio sam i ćerku, koja često sedne na volan i zajedno sa mnom prati koliko sam prešao, nabio puls, izgubio kalorija… Počelo je jedno novo, mirnije i nadasve najlepše poglavlje u mom životu. Shodno tome i trenažer je bio pravi izbor.

Novo Bojičić