Dvogodišnjica puta oko sveta

Nekoliko meseci kasnije, bila sam ostavljena. Bila je zima, ja sam bila bolesna, sama i uplašena. Nisam razmišljala o povratku mada su me mnogi nagovarali da odustanem. Bilo je i onih zluradih, koji su se unapred radovali mom neuspehu. Ali moj san nije imao veze sa čovekom koji me je napustio. Postojao je pre njega i zavisio je samo od mene. Povređena osećanja i bol su bili druga priča, koju sam odranije znala.

Stisla sam zube i nastavila. Kilometar po kilometar, putevi su se polako otvarali preda mnom, uvek me navodeći na dobre ljude. Davali su mi smeštaj, ugošćavali me, darovali mi razne poklone a ponekad mi ostavljali i novac. Bila sam okružena njima, ne samo u stvarnosti već i na svetskoj mreži. Pratli su me, podržavali i bodrili. Nekad su mi pričali i o tome kako sam ih nadahnula da se sete svojih velikih i malih snova i da učine nešto za njih. Od tih reči umela sam da živim danima, prisećajući ih se u onim teškim trenucima kada bi me snaga napustila, ili kada bi me zaređali pehovi, ili kada bih klonula duhom. Jer – ako moja priča znači makar samo jednom čoveku, onda sve ovo ima smisla.

Negde pred prvu godišnjicu od početka putovanja, dok sam okretala pedale po Rusiji, ostala sam bez ikakvih sredstava. Do tada, imala sam rentu od izdavanja mog malog stana – više nego skromni budžet, dovoljan samo za hranu. Bio je to ozbiljan udarac koji me je dobro uzdrmao. Sama, daleko od kuće, bez ikog na koga bih mogla da se oslonim – hitno sam morala da nađem rešenje.

Počela sam da radim kao ulični prodavac kvasa. O tome, kao i o planu da volontiram na nekoj farmi za besplatan smeštaj i hranu dok ne nađem novog podstanara, pisala sam na mom blogu. Valjda sam prvi put od početka putovanja progovorila o tome kako se finansiram.

I tada, desilo mi se veliko čudo Puta. Neki od onih dobrih ljudi sa mreže počeli su da mi uplaćuju novac kako bih nastavila putovanje. Tražili su od mene samo da ne odustajem od svog sna. U svetu mojih asocijacija, to sam mogla da uporedim samo sa intervencijom „deus ex machina“. Samo što je ovo moje bila zbilja.

Tako sam naučila veliku lekciju – ako slediš svoj Put, ako ne odustaješ ni kad se nađe u krizi, desiće se čudo. I to sasvim izvesno, jer život nije drama u kojoj se poštuju Aristotelova pravila o nužnom i mogućem. Život prevazilazi umetnost jer se u njemu dešava i ono o čemu ona nikada ne bi mogla da progovori a da ne zvuči kao laž.

Tako sam drugu godinu putovanja započela s novom verom u ljude, u sebe, u svoj san. Dobila sam i ponudu da pišem za jedan portal, što je do daljnjeg rešilo moje novčane probleme. Imam taman dovoljno za hranu, vize, popravke na biciklu a ponekad i za hostel. Više mi i ne treba.

Iskušenja koja su me u drugoj godini čekala bila su drugačije prirode – da upoznam različitosti drugog kontinenta i da ih prihvatim. U Kini nisam uspela, kao ni mnogi drugi putnici koje znam. Ali zato me za ostale zemlje Jugoistočne Azije u kojima sam vozila vezuju najlepše uspomene. Naučila sam mnogo. Videla još više. I promenila sam se – sada ni s mog lica ne silazi osmeh.

U međuvremenu, nomadski način života prožeo me je toliko da više ne mogu ni da zamislim da živim drugačije. Moj put je otpočetka imao labav cilj – obići svet, da bi negde u drugoj godini postao sam sebi svrha. Zemlja, ranije zastrašujuća u svojoj veličini, pretvorila se u poligon sa beskrajnim mogućnostima kretanja, u pravcima kojima mi se prohte da pođem, ili na koje me nešto navede, ili koje sama odaberem.

Ne znam dokle ću tako. Znam da sam poslednje dve godine srećna, srećnija nego što sam ikada bila. I kada bih znala da ću sutra umreti, bila bih spokojna – imala sam pune dve godine tokom kojih sam živela intezivno svakoga dana. Sedamsto trinaest dana kao sedamsto trinaest novih života.

Gorim od nestrpljenja da saznam šta mi donosi današnji. Može da mi se desi bilo šta što je moguće zamisliti. Nemam planova osim jednog: da nazdravim u čast svih vas koji ste sa mnom sve ovo vreme. Negde oko dva sata po srednjoevropskom, a u sedam po ovdašnjem vremenu, otvoriću konzervu tajlandskog Čeng piva i, zamišljajući da smo svi negde zajedno, na nekoj velikoj žurci,  nazdraviću vam naglas. Živeli!

Izvor: Gea Tour