Cikloveterinari – naši novi omiljeni veterinari!

Vi ste istovremeno veterinari i biciklisti. Ovo je za naše prostore pomalo neuobičajena veza pa nas zanima kako ste došli na ideju da postanete CikloVeterinari i da na biciklima lečite životinje?

Pasionirani smo biciklisti i tokom šest godina veterinarske prakse, svaki put kada bismo odlazili u posetu pacijentu ili na hitne intervencije, gledali smo da to bude na biciklu. Posle nekog vremena, jedan drugar nas je iz šale nazvao CikloVeterinarima. U danima kada nismo u gradu, vozimo se po celoj Srbiji gde takođe nailazimo na mnoge životinje kojima treba pomoći, kao i na njihove vlasnike kojima je često potreban savet, pa čak i ubeđivanje da humanije postupaju sa životinjama.

Da li vas ljudi zovu u intervencije baš kao CikloVeterinare ili ih iznenadite kada se pojavite na biciklima? Kakve su reakcije?

Tek u poslednje vreme nas zovu baš kao CikloVeterinare, a ranije je bilo pomalo čudnih izraza lica kada se pojavimo. Ljudi ne očekuju neke mlađe zadihane ljude u biciklističkoj opremi, ali čim stupimo u kontakt sa pacijentom, steknemo njihovo poverenje. Ipak, u najvećem broju slučajeva to su vlasnici naših redovnih pacijenata sa kojima sarađujemo već neko vreme ili ljudi kojima su nas oni preporučili, tako da već znaju koga da očekuju.

Koliko vam je lakše da na intervencije stižete biciklom u odnosu na dolazak automobilom ili javnim prevozom?

Kada vremenske prilike nisu ekstremno loše, do većeg dela grada stižemo brže ili bar istovremeno kao da smo išli automobilom. U vreme saobraćajnog špica i na nekim relacijama do, recimo, pet kilometara, uvek smo brži od automobila. Kad se na to doda traženje parkinga, računica je da je bicikl gotovo uvek bolja opcija. Osim toga, ukoliko postoji i mogućnost da stignemo mirnijim sporednim uličicama ili biciklističkom stazom, svakako je i mnogo manje stresno ići biciklom.

Do sad su se bicikli kod nas posmatrali isključivo kao sredstva za rekreaciju, da li mislite da vaša ideja može da podstakne i druge da koriste bicikle u svakodnevnom obavljanju poslova?

Većina vozača i dalje posmatra bicikl kao nešto što treba da voze samo deca po školskom dvorištu ili po koji zaluđenik koji vozi oko parka da bi smršao. Tako se i ponašaju u saobraćaju, mi smo njima smetnja, na vožnju biciklom gledaju kao na hir nekog ko ih usporava u jurcanju kolovozom na koji, po njima, imaju isključivo pravo. Istina je i da se mnogi biciklisti neodgovorno ponašaju u saobraćaju, ali za razliku od motornih vozila, gotovo je nemoguće da biciklista nekog teže povredi ili ubije.

Srećom, sve više ljudi koristi bicikl u svakodnevnim aktivnostima, tako da se i najbezobzirniji vozači polako navikavaju. A tu je i kolateralna korist od strane lokalnih vlasti, koje naravno baš briga za bicikliste, ali će zbog dobrog imidža i pokušaja da privuku deo glasača, napraviti i po koju stazu.

Čime se bavite kad niste veterinari, da li biciklirate i inače, i kakvi su vam planovi na tom polju, duža putovanja biciklima ili vozikanje po gradu?

Osim u gradu, vreme provodimo i kao seoski veterinari na farmama, a svaki slobodan period koristimo da otputujemo na višednevne ture, tako da smo proputovali skoro sve krajeve Srbije i parčence komšiluka. U svakom slučaju, sve se vrti oko životinja, biciklizma i drugih avantura u prirodi, kao i pokušaja da ovi prostori i naša planeta ostanu što očuvaniji i manje zagađeni.

Čime ste, pored veterine trenutno okupirani?

Trenutno učestvujemo u jednoj jako zanimljivoj i uzbudljivoj inicijativi, a to je konkurs „Ciklomotiva“ koji upravo ukršta biciklizam i ekologiju, sa naglaskom na reciklažu, pre svega limenki. Biciklistički timovi predstavljaju sebe žiriju koji bira tim koji će ove godine ići u Manhajm gde je pre tačno dva veka konstruisan prvi prabicikl. Ako osvojimo tu neverovatnu vožnju, to će biti i prilika da vidimo kako probleme o kojima pričamo rešavaju na drugim prostorima.

Zanima nas i kultura, a dobri smo drugari i sa Debelim biciklistima, ljudima koji kroz duhovite, čak i bizarne umetničke performanse promovišu biciklizam i pritom se dobro zabavljaju; sviraju na bajsevima, prave jestive bicikle od kobasica, tucaju se jajima na biciklima kao vitezovi za Uskrs, organizuju sulude tematske vožnje…

Da li imate možda savet za vlasnike kućnih ljubimaca koji nemaju bicikle ili za one koji ih imaju ali ne uživaju na njima sa svojim ljubimcima?

Vlasnici ljubimaca već znaju koliko im je život lepši i koliko su aktivniji i srećniji zbog druženja sa životinjama, ako tome pridodaju i češće korišćenje bicikla, biće to idealna kombinacija koja garantuje sate i dane vrhunske sreće.

Ako se neko odluči da vozi ljubimce na biciklu, šta je najbezbednije i šta najviše prija životnjama – bisage, korpa, povodac za psa ili nešto treće?

Ljubimci vam se mogu pridružiti u vožnji, ali je za to najčešće potreban oprez i izvesna priprema, a u nekim slučajevima je bolje ipak odustati. Recimo mačke i inače loše podnose izmeštanje sa svoje teritorije, pa bi im bilo koji način vožnje biciklom verovatno predstavljao užasan stres, što bi moglo da se završi jako loše. Moguće je navikavati ih dok su male, ali i to je malo teža i uglavnom nepotrebna akcija. S druge strane, u Beogradu postoji čovek koji u korpi svoje stare „ponike“ po najgušćem saobraćaju vozi gusku koja mirno posmatra grad i uživa u vožnji. Što se pasa tiče, mnogi vas i bez posebnog učenja prate dok ste na biciklu, a neki se mirno voze i u korpi, pritom je bezbednije ako su u onoj prednjoj. Neki vode psa na povocu što može dovesti do toga da se upletete i vi i pas, pa završite razbijenog nosa. Zato postoje specijalni povoci koji imaju nešto kao štap koji drži psa na rastojanju.

Razgovarao: Danilo Ćurčić/bajsologija.rs
Fotografije: CikloVeterinari