(Najmanje) 3 razloga za prodaju auta i kupovinu bicikla

Prošle nedelje pisali smo o istraživanju Univerziteta u Lundu o prednostima bicikliranja u odnosu na korišćenje automobila. Tim povodom javila nam se Agneš Ćurčić Asodi iz Novosadske biciklističke inicijative da podeli iskustva svoje porodice u "odbacivanju" automobila i korišćenju bicikala. Pročitajte njene razloge i neka od pitanja koja je postavljala sebi dok je donosila odluku o prelasku isključivo na bicikliranje.

Kada razmišljam o bojaznima koje smo suprug i ja imali kada smo se odlučili za prodaju auta i investiranju u bicikle, mogu reći da ih i danas razumem, nakon višegodišnjeg iskustva korišćenja bicikla kao primarnog prevoznog sredstva. Naravno da ćete postaviti sebi pitanja kao što su:

– Kako ću obaviti mesečnu kupovinu, pa treba to sve dovući kući?
– Kako ću dete odvesti u vrtić/školu/kod lekara?
– Šta će ljudi misliti o meni, svi voze auto a samo se ja smucaram na biciklu?
– Šta ću kad padne kiša?
– Šta ću kad je napolje prevruće, oznojaću se na biciklu?

Ova lista može da se produži i na čitav tekst, ali ja to zaista ne želim. Jer, iako i dalje razumem ta pitanja, mogu na sve do jednog da nađem i odgovor i rešenje, jer sam kroz sve ove situacije prošla toliko puta da sad više ne razmišljam o njima. Slično kao kad ne znate da kuvate neko jelo a kad ga skuvate deset i više puta, više ne morate ni gledati u recept niti brinete da neće dobro ispasti. A prvih nekoliko pokušaja kuvanja je bilo nejestivo ili slabo jestivo.

Denmark-Copenhagen-211

Na više ovih pitanja se može odgovoriti sa: nije sramota povremeno se poslužiti i motornim vozilom, pozajmiti auto, ili platiti taksi. Mnogo ljudi koji su me upoznali u poslednjih 7-8 godina se veoma iznenadi što uopšte znam da vozim auto. Na to se nasmejem i objasnim kako ne samo što znam, nego izuzetno volim da vozim auto. Ali sam svesna njegovih štetnih uticaja na mene, na moju porodicu i na moju i našu životnu sredinu. Pa ga ne konzumiram prečesto. Isto kao i slatkiše. Volim ih ali ne preterujem s njima jer znam da su za mene štetni.

No, hajde da odgovorimo na neke od dilema:

Kako u mesečni shopping – ima više supermarketa koji nude i dostavu, čak i besplatnu. Iskoristite to. Lakše je nego da vi tovarite stvari u auto, pa nosite na sprat. Ovako vam ih unesu u kuću. I niste potrošili pare na gorivo. Možete dati bakšiš momcima što nose stvari. Možda će vam izaći na isto ali ste svakako uštedeli vreme i sačuvali kičmu 🙂

Transport dece – starije dete nikad nije ni postavilo pitanje zašto idemo biciklom. Takvog je karaktera. I sad svuda ide samo biciklom. Mlađe se stalno nešto bunilo, zašto ne idemo kolima ili taksijem. Kad je imalo oko 3 godine, došla sam po njega u vrtić, biciklom naravno. Napolju je padala neka kiša, onako dosadno, ne prejako ali nam je pretilo da ćemo lepo pokisnuti do kuće. Mališa je izašao iz vrtića, pogledao u nebo i više za sebe promrmljao – „pa, nećemo se otopiti”. Nikad se više nije bunio oko odlaska i dolaska biciklom, a od tada je prošlo nekoliko godina. I verujem da će u životu uvek tako uzdahnuti i reći – nećemo se otopiti.

Kiša – kabanica, slojevito oblačenje. Sneg – isto. Ovo ume da bude malo tricky, dok ne nauči čovek, šta tačno znači slojevito oblačenje. Treba probati, naći svoj lični balans između suvoće (da ne budeš oznojan) i hladnoće (da se ne smrzneš na biciklu). „A-ha“ momenat dolazi već posle nekoliko nedelja iskustva.

Znoj – ja se više oznojim kad me klijent na poslu iznervira, o šefu neću ni da pričam. Ono što je sigurno – ako voziš umerenim tempom, slušajući svoje telo, i voziš uporno, znojanje se smanjuje, što je kondicija bolja, i pokreti usklađeniji, to si suvlji ili suvlja kad stigneš na posao ili kud si se uputio. Ono malo znoja što ostane, kod 90% ljudi rešavaju vlažne maramice i dezodorans.

Imidž – da se ne lažemo, naše društvo jeste vrlo okrenuto statusnim simbolima pa i popovi voze džipove (i u ovom momentu sam shvatila da u životu nisam videla popa na biciklu), ali sam ja više dobijala pozitivnog priznanja zbog svog bicikla nego neke osude. A vozim i u štiklama i suknji, na posao, na sastanke, u izlazak. Kod nas ne kažnjavaju bicikliste zbog alkohola, toliko ću reći. To možemo i nazvati razlogom broj jedan za kupovinu bicikla. Bar u šali.

Holandski gradski biciklizam Foto sajt Amsterdamize

Ali u zbilji:

Štedi novac a novac vam treba za decu i porodicu

Auto se mora kupiti (od 4-5 hiljada evra za neki pristojan, pa na više), mora se registrovati (200 evra godišnje pa naviše), mora se u njega točiti gorivo (više hiljada dinara mesečno), mora se održavati (opet više stotina evra na godišnjem nivou). Zbog ovoga meni nikad nije frka da pozovem taksi u slučaju nužde, ako nešto ne mogu da obavim biciklom. Znam da je to mali trošak u odnosu na ove gore nabrojane. Možeš opušteno dete izdržavati za te pare. Da zamenimo sve kola decom, ne bi bilo bele kuge. A finansijski trošak je isti.

Štedi vreme a vreme vam treba za decu i porodicu

Iako ne izgleda tako, ali bicikl jeste najefikasnije prevozno sredstvo na distancama do 5 km. Ja živim u Novom Sadu, i to praktično obuhvata ceo moj grad. Živim u delu grada koji je neplanski izgrađen pa nema parkinga, nekad mi za parkiranje treba i po 15-20 minuta. Kad obavljam više stvari u gradu, gde je takođe parking problem, ušteda na vremenu je izuzetno velika.

Štedi živce a tek živci što vam trebaju za decu i porodicu

Iako totalni stres ne može da se izbegne u saobraćaju, pa mene tako iznerviraju pešaci na bici stazi, kola koja preblizu prolaze pored mene, i oni što me iseku na raskrsnicama, ipak ima manje stresa na biciklu. Manje biciklista, manje brzine, manje nerviranja.

Ovo su pitanja i dileme kojima se Agneš bavila dok je donosila odluku o prelasku na svakodnevno bicikliranje. Koja su vaša pitanja?

 

Agneš Ćurčić Asodi/ Novosadska biciklistička inicijativa

Komentari
  • Dzangrizavi Biciklista

    Iako je tekst sjajan i razlozi validni, moram jednu stvar da istaknem: Kod nas se ipak kaznjava voznja bicikla u pijanom stanju samo sto se mozda kontrola vrsi daleko redje. Licno znam za jedan primer kaznjavanja pijanog bicikliste, doduse to je bilo 1995. godine, od tada nisam za to cuo.
    Licno svuda idem biciklom (ili peske od kako sam se preselio u centar novog sada).
    Naveo bih jos jednu prednost: Moj poznanik, koji drzi kafanu, me je jednom prilikom video skockanog vrlo kulturno za posao kako vozim bicikl i to ga je toliko impresioniralo da sam sledeci put imao besplatna pica kada sam mu se obreo u kafani.
    Naravoucenije: ici na posao biciklom, pomaze u opijanju posle istog.

    • Agnes

      Kazna propisana postoji ali se stvarno toliko retko kontrolišu biciklisti da se to posle prepričava nadugačko i naširoko. I nije mi cilj promocija alkoholizma nego je više stvar odgovornosti. Ako sedneš cvrcnut na bicikl, možeš pasti pa se povrediti. Ako isti takav sedneš u auto, možeš ljude pobiti, neka hvala. 🙂

  • Dragan Jovanović

    A kakva vam je međugradska logistika ?

    • Agnes

      Koja logistika? Biciklisticka infrastruktura ili javni prevoz?

  • Organizacija putovanja. Kada vas četvoro idete zajedno negde van grada, kako putujete ? Da li sve odradite javnim prevozom ? Je l vam problem kad imate više prtljaga ?

    Ja isto po gradu praktično nikad ne palim automobil, ali kad idemo svi zajedno negde dalje, onda mi je obično najudobnije da sednem za volan mada često isprobavam i druga rešenja.

    • Agnes

      U tekstu spominjem da vozimo i auto, kada je neophodno. Jedna od situacija u kojima je svakako mnogo udobnije koristiti auto je i putovanje van grada, posebno ako su povezanost losa. Takodje je i jeftinije. Tako da, najcesce idemo autom, mada je deci recimo mnogo zanimljivije ici vozom, pa na destinacije koje imaju direktnu liniju vozom, idemo tako 🙂