Biciklistički maraton kroz bivšu Jugoslaviju – „Bratstvo i jedinstvo“

Prve zamisli oko organizacije čitavog puta i mogućnosti da zajedno izvezemo rutu preko 1700 km dugu kroz 4 bivše jugoslovenske republike javila se još na jesen 2012. godine i to kod Pavla Ranđelovića, Nišlije poznatog u svetu cikloturizma i fotografije. Kako smo zajedno vozili 2 dana po zapadnoj Srbiji prošle godine, a ta 2 dana su prošla odlično i kako obojica pripadamo mlađim snagama kada je u pitanju ova disciplina odlučili smo da celu priču realizujemo zajedno. Po meni je solo vožnja prazna, nemate sa kim da podelite ni dobro ni loše na putu. Naravno da samostalna vožnja ima i svojih prednosti, pogotovo kada vam se dešavaju pomenute loše stvari, kada ste umorni, kada vam je dosta i lepih predela i mora i planina i reka a ponajviše motanja pedala. Ipak to su trenuci koje svaki biciklista mora da prebrodi, a vremenom ćete sve više uživati u vožnji. Vožnja u društvu je ipak posebna. Tu se stiču prijateljstva za ceo život i mada sam dosta razmišljao kako ćemo se Pavle i ja „ukomponovati“ sobzirom da se nismo dugo znali, ipak je sve rezultiralo perfektnom turom i nezaboravnim trenucima kojih ćemo se zauvek sećati.

Osnovna ideja je bila da nam svaki dan bude ispunjen lepotama prirode kroz koju ćemo voziti ali i zanimljivim gradovima, sporednim putevima… Još jedna zamisao je razbijanje psiholoških barijera i strah od ljudi sa kojima se do juče živelo u miru i razumevanju, a danas kao da su formiranjem granica podignuti zidovi koji se ne prelaze. Bicikla je pravi način da se ti ogromni i strašni zidovi razbiju. Dok motate pedale više niste ni Srbin, Hrvat, Crnogorac, Bosanac, Amerikanac, Brazilac…vi ste biciklista! Zbog toga je tura upravo i nazvana simbolično „Bratstvo i jedinstvo“, jer ako ne možemo da živimo zajedno kao Jugosloveni, ‘ajde bar da se poštujemo kao Srbi, Hrvati, Bosanci, Slovenci… U ono što smo sumnjali, a da ne kažem i znali, to se i obistinilo, jer smo tokom puta stekli puno prijatelja koji baš kao i mi poštuju sebe, svoje poreklo, ali isto tako poštuju i druge, ne verujući u superiornost svog porekla i svoje nacionalnosti u odnosu na druge.

1.       dan Niš-Čačak

Prvi dan vožnje uvek je poseban, bez obzira što vozimo putevima koje znamo napamet. To je dan kada odlazite od svoje kuće, svog grada i prijatelja u nepoznato sa gomilom misli i pitanja koje nosi neizvesnost na drumu. Da li će padati kiša ili će nas vreme poslužiti, da li će bajkovi izdržati, da li ćemo u krajnjem slučaju i mi izdržati te ogromne uspone i kilometre, samo su neka od pitanja o kojima razmišljate. Prvog dana sam izašao u susret Pavlu i našli smo se kod Trstenika. Njega je nekoliko biciklista iz Niša ispratilo do Kruševca, sa mnom je do Trstenika vozio još jedan „Spartanac“ Vladan Pajić koji je par dana kasnije takođe vozio svoju turu po Mačvi, zapadnoj Srbiji i Bosni. U društvu nikad nije dosadno pa čak ni na magistrali. Uhvatili smo dobar ritam, česte smene na čelu tako da kilometri prolaze neverovatno brzo. Usledila je kratkotrajna poseta Kraljevu odakle smo „starim“ putem krenuli ka Čačku. Ovaj put preko Zablaća i Slatine je odličan za zagrevanje nogu za uspone koji nas očekuju u narednim danima.

2.       dan Čačak-Ustiprača

Drugi dan i avantura je zvanično počela i za mene, jer dok ne okačim bisage i dobro se ne pomučim kod prvog zamotaja pedala za mene je to lokalna vožnjica. Sa nama vozi i kolega cikloturista, čačanin Nikola Savković, još jedan iz grupe mladih nada cikloturizma. Vozili smo kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru i to je nešto poput rituala jer sam prolazak između ove 2 planine je kao prolazak kapije i napuštanje svog dvorišta kada krenem na put, a isti je slučaj kada se vraćam jer kada uđem u Ovčar Banju u mislima sam već kod kuće. To je ujedno i najzanimljiviji deo puta do Užica, jer kasnije slede dugi, dosadni pravci i još dasadnije kamiondžije, koje taj dan kao da su bili posebno raspoloženi za leganje na sirenu 10 cm od nas. Nikola je vozio sa nama do Užica i društvo nam je jako prijalo, a tu je i uvek razmena iskustava i doživljaja sa naših prethodnih putovanja. Odmah kod Užica kreće uspon na Zlatibor, a najgori deo je svakako kod kamenoloma „Puteva“, gde na svu onu vućinu još gutamo ogromne količine prašine. Uvek mi svane kada na ovom usponu ugledam hotel „Zlatiborska noć“ jer tu je prevoj, naravno. Sledi odvajanje ka Tari i Mokroj Gori i baš sam se radovao ovom delu puta, koji sam dosta vozio, predeli su neverovatni, nema mnogo saobraćaja, mirno je… Ipak, tog julskog dana je bila neveorovatna vrućina, tako da prava lepota pejzaža i nije mogla da se vidi. Do tunela Šargan smo stigli dosta lakše od očekivanog, bez mnogo muke, kao da nam je činjenica da nas očekuje spust ili vožnja „na pod nogu“ do Višegrada davala motiv za svaki kilometar uspona. Kako sam ja dobro poznavao ovaj put, Pavlu sam davao savete gde da zapne, gde je najjači nagib, gde da pravimo pauzu, što nam je jako pomoglo… Na izlazu iz tunela srećemo dvojicu kolega iz Kruševca, voze ture po Tari, Bosni…odlični momci Dušan i Nikola Bašić, pozdrav za njih! Usledio je spust, odličan, a ja sam baš uživao u njemu jer sam prethodni put ovuda išao u suprotnom smeru iz pravca Višegrada i to po pljusku pa i nisam baš bio oduševljen. Granični prelaz Vardište je prvi od 7 koliko ih ima na našoj ruti, ne računam prelaske iz Republike Srpske u Federaciju, i svaki od njih je blago rečeno smešan, veštački… Bukvalno svaki smo mogli da pređemo, a da ne pokažemo ni ličnu kartu, jedino „Debeli Breg“izmeđuCrne gore i Hrvatske, ipak je to Evropska Unija, ozbiljnost… Od granice ka Višegradu su predeli prelepi, pravo je uživanje voziti, nekoliko puta smo stajali samo da bi fotografisali ili snimili nešto zanimljivo. Most Mehmet-Paše Sokolovića ili Drinska ćuprija je mesto o kom ne treba trošiti reči. Pored lepote njegova posebnost se ogleda u bogatoj istoriji, legendama i životnim pričama koje su oživele i nikad se neće zaboraviti zahvaljujući Andriću, a njemu posvećen grad na desnoj obali Drine zaista deluje neverovatno. Ostali smo bez reči, jer sve je urađeno besprekorno, sa stilom i svakako raduje što će Višegrad sa Andrićgradom postati ozbiljna turistička destinacija. Nas su očekivali tuneli, mnogo tunela. Mnogi biciklisti ih ne vole, ali ovi uz Drinu su mi dragi. Uz nekoliko vidikovaca sa kojih možete u potpunosti uživati u lepotama Drine, ovaj deo rute kao da je najavio ono što sledi, a na našu radost to što dolazi bilo je sve lepše od lepšeg. Prvog dana noćimo u Ustiprači, odakle se narednog odvajamo ka Foči i Šćepan Polju.

3.       dan Ustiprača-Nikšić

Svitanje na Drini, magla koja obavija okolna brda, jutarnja svežina… U toj atmosferi krećemo ka Goraždu i Foči. Ovaj deo puta je talasast, neprestano se smenjuju kraći usponi i isti takvi spustevi, sa kratkotrajnim pogledima ka Drini nemoguće je reći da je ovaj deo puta nezanimljiv. Tako da brzo savladavamo prvih 50-ak km i ulazimo u Foču. Znamo da nas očekuju veliki usponi tog dana, ali i prelepa mesta, poput Šćepan Polja, kanjona Pive, obronaka Durmitora… tako da nećemo žaliti uloženog napora na brdima. Uzak put ka Šćepan Poljuod Foče je za nas bicikliste raj, za vozače motornih vozila pakao. Put je uzak, 2 vozila se jako teško mimoilaze, nema znakova niti propisno obeleženih deonica tako da je veća avantura ovuda proći kolima ili kamionom nego biciklom. Ipak saobraćaj nije gust, tako da smo mi uživali. Brzo smo stigli u Šćepan Polje i stigli na jedan od najzanimljivijih graničnih prelaza u Evropi. Radi se o mostu sa podlogom od drvenih daščica koji je širok tek toliko da njime može da prođe jedno vozilo, pa se često dešavaju problemi i svađe. Druga zanimljivost je da ovde nastaje Drina, formira se od reke Pive i Tare. Prelepo je. Odmah nakon prelaska granice sledi jak uspon dug 7-8 km gde morate baš dobro da ”gazite”. Ubrzo zatim ulazite u kanjon Pive i prelazite most na istoj reci, koji je neverovatan. Začudilo nas je da malo naših ljudi viđamo ovde, uglavnom su to stranci, gomile stranaca kojima izgleda nije mrsko da se malo pomuče ali i nagledaju lepote. Od mosta vozimo takođe vrlo jak uspon sve do brane na Pivi, koja formira Pivsko jezero i još jednom ću reći prelepo! Boja ove reke je neverovatna, oduzima dah, a ako još dodamo i planinu Volujak sa snežnim vrhovima koji se ogledaju u jezeru, iako je temperatura tog dana bila 44 stepena, vozili smo kroz predele lepe kao u snu, idealne. Do Plužina, od početka kanjona se prolazi kroz neverovatnih 56 tunela! Saobraćaja gotovo i da nema, pa je uživanje zagarantovano, još samo da nije toliko vruće. U Plužinama srećemo par iz Kanade, upravo se spustili sa Durmitora pa smo zajendo ušli u grad. Oni ne mogu da trpe ovu vrućinu pa su otišli u kamp, mi na malu pauzu za ručak pa nastavak penjanja ka Nikšiću. Obroncima Durmitora vozimo ka jednom od najvećih gradova u Crnoj Gori. Ovde ćete videti onu pravu Crnu Goru, kao što je Pavle rekao: „Crna Gora iz enciklopedije“. Divlji konji, retki zaseoci i planinski vrhovi nad neverovatnim visoravnima čine svaki trenutak posebnim. Došli smo na prevoj odakle nas je čekao dug spust do Nikšića. Prošle godine u aprilu sam vozio turu preko Žabljaka, a posle mećave na Durmitoru ispred Nikšića su bile neverovatne padavine, poplave… Sva sreća pa sam na ovoj turi nadoknadio sve ono što je tada propušteno, pa sam dao sebi oduška i vozio i  blizu 80 km/h iako na dužim turama uglavnom pazim na brzinu i ne rizikujem puno. U Nikšiću smo imali prenoćište kod Pavlovih prijatelja, koji žive u Nišu, a poreklom su iz Nikšića. Kao i uvek malo natezanja oko susreta, gde, šta, kako, malo čekanja, malo nerviranja ali ipak na kraju smo uspeli da se snađemo i provedemo lepo to veče izvan grada i opustimo se pred sutrašnji jako zahtevan dan.

4.       dan Nikšić-Čevo-Cetinje-Lovćen-Kotor

Krećemo rano po planu, ipak događa nam se i prvi manji peh. Naime moj ciklomaster je odjednom prestao da radi i taj iznenadni prestanak me više iznervirao nego da sam nekim slučajem pokidao žice ili ga razbio o zid. Još jedan problem je što godinama vozim sa ciklomasterom, po njemu diktiram ritam, pratim kilometre i „dodajem“ ili„oduzimam“ gas po potrebi. Digao sam ruke posle više od pola sata provedenih u pokušaju da ciklomaster vratim u život. Samo par minuta po izlasku iz Nikšića, bacio sam pogled ka ekranu i opet iznenađenje.Sve funkcioniše normalno, bez problema.Čudna je stvar ta tehnika, stvarno. Odabrali smo sporedni put ka Cetinju, preko crnogorskog krša i zaboravljenih sela u kojima ima tek po nekoliko desetina stanovnika. Prelazimo branu na Slanom jezeru, i odmah kreće uspon dug preko 15 km. Očarani smo lepotom sela i predela uopšte. Život ovde svakako nije lak, što se vidi i na licima malobrojnih meštana, ali ipak nama je bio neverovatan doživljaj videti sve to sa bajkova. Nakon pomenutog jakog uspona kreće promenljiv teren sa nepredvidivim usponima i istim takvim nizbrdicama. Selo Čevo u kome smo planirali predah činilo se tako daleko i nedostižno, pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da su predeli počeli da liče jedni na druge i da smo dosta razmišljali o paklenom usponu na Lovćen koji nas je očekivao kasnije tog dana. Nismo znali da je najlepše od ovog dela Crne Gore tek sledilo. Prvo smo u selu Čevo bili ugošćeni i neverovatno prijatno iznenađeni u lokalnom bifeu. Unutra su ljudi koji nemaju praktično ništa, životna priča svakog od njih se ogleda u svakoj crti lica koje se uočavaju odmah po upoznavanju. Iako su siromašni (materijalni aspekt)sa zadovoljstvom su nas častili kafom, sokom, kao da im je došao neko od najbližih rođaka. Odmah se vidi a i treba da se zna, da se pravi ljudi, oni sa čistim i neiskvarenim mislima, mogu još sresti samo u ovako malim sredinama. Zbog toga i volim biciklu, jer mi pruža mogućnost da se sa takvim ljudima družim, da mi nije problem da stanem i prozborim po neku reč sa njima, pitam ih kako se bore i nešto o mestu u kom žive. Zato često „bežim“ i iz Beograda i Čačka u sela, planine, prirodu. U Čevu saznajemo da osnovna škola ima samo jednog đaka, a celo selo 60 stanovnika, što je poražavajuće.Pitaju nas kako je u Srbiji, a u očima im je nada da je kod nas nešto bolje.Nismo slagali, rekli smo kako i jeste.Isto. Slična pitanja su nam postavljali i u svakom drugom gradu ili selu kroz koje smo prolazili, da li samo iz radoznalosti ili eventualno neke utehe u slučaju da čuju odgovor da su u boljoj poziciji, ne znam, ali znam da je kasnija izjava jednog Hrvata u kampu: „Svi ti mi prijatelju, jedemo ista g….“, dala odgovor na svako pitanje. Nastavivši dalje ka Cetinju bivali smo sve više i više oduševljeni, jer ovde se ukazala prava lepota crnogorskog krša i sela u njemu.Uživali smo. Konačno smo i izašli na put koji povezuje Njeguše i Cetinje, od tog uključenja do Cetinja smo se spustili lepim, ali pomalo i opasnim putem s obzirom na oštre krivine i širinu kolovoza. U Cetinju nikad nisam bio, a grad je zaista lep.Vidimo i dosta stranaca kojima Crna Gora izgleda postaje sve zanimljivija. Cene su neverovatno niske, pa za 4 eura možete da pojedete: špagete, 2 palačinke sa kremom i plazmom i popijete piće i to u centru grada! Kako smo se dobro najeli, a tu grešku uvek pravimo pred najteže uspone, krenuli smo da osvajamo Lovćen. 17 km pakla je ispred nas. Ali čudno je kako ti najteži usponi nekako i lakše ‘’padnu’’ nego neki za koje ste mislili da će biti dečija igra. Serpentina po serpentina i već smo bili nadomak Ivanovih Korita i mauzoleja. Do Njegoševog mauzoleja trebalo je dosta muke i nagiba sigurno većih od 20%. Ipak vredelo je truda, neverovatno mesto.Da li je lepši vidikovac ili sam mauzolej ne znam, još jednom smo ostali bez teksta. Još kada su na ulazu čuli da smo biciklama stigli, samo nam jednu kartu naplatiše, i tu jednu na naše insistiranje. Bilo mi je pomalo čudno to njihovo iznenađenje jer sam bio uveren da dosta biciklista na putovanju do mora ‘’svrati’’ i do mauzoleja, ipak izgelda da nije tako. Ono što je sledilo možda je obeležilo i ceo maraton. Bio je to čuveni spust ka Kotoru, 26 serpentina do mora, ali i Boka na dlanu, svaki usek i svako mestašce u vašem vidokrugu. Put je ipak jako opasan, uzak, pa je neophodna opreznost, ali predeli, planine, zaliv, more…tada sam došao da zaključka da je to najlepši dan na bajku u mom životu. Ulazak u Kotor i traganje za kampom u Dobroti koji je, kako se na kraju ispostavilo, zatvoren, ali dobijamo dozvolu da prenoćimo i pored toga. Uživanje uz more uz pokušaj da se setimo šta smo sve tog dana prošli, ali uzalud, upravo zbog toga i pišem putopis mesec dana kasnije, jer tek sada mogu na pravi način da sagledam svaki deo ove rute.

5.       dan Kotor-Dubrovnik-Orašac

Iako je sve slutilo na to da će noć biti mirna, bez vetra i da ćemo se posle napornog dana lepo naspavati, sve je bilo suprotno od naših očekivanja. Jaka, neverovatno jaka bura nam nije dala mira, izlomila je konstrukciju šatora koja je pocepala 2.sloj. Nisam mogao da poverujem u jačinu vetra te noći, jer taj isti šator je bez problema izdržao vetrove na vrhu Rtnja, Kablara, Jelice, Kopaonika, ali eto bura u Boki je izgleda nenadmašna, da znamo za ubuduće. Brzo sam sanirao sve na šatoru i osposobio ga za naredne noći. Kako smo u Kotor stigli predveče umorni i gladni nismo imali vremena da obiđemo stari grad, a kako ja to nisam uradio na prethodnim putovanjima prilikom kojih sam prolazio kroz Kotor, pogađate, zbog kiše, odlučili smo to jutro da napravimo jedan đir bajkovima unutar tvrđave. Uživanje u vožnji donjim putem Dobrota-Kotor i još živopisnije uživanje kroz ulice starog grada.U ranu zoru, bez ljudi čini se nekako još lepšim. Cela Boka je prelepa za vožnju bajka, posebno je lep Risan, sa svojim starim delom naselja, Perast takođe… Inače ceo put smo vozili bez nekih velikih opterećenja, opušteno, sa dosta stajanja zbog fotografisanja, snimanja… Podelili smo ‘’poslove’’, pa sam ja bio zadužen za snimanje video materijala, Pavle sa druge strane za fotografije (posetite stranicu na fb-u Randjelovic photograpfy). Jedini problem u celoj ovoj priči je što i fotografiju i snimanje radimo profesionalno, pa to oduzima mnogo više vremena od pukog okidanja fotke ili snimanja ‘’iz ruke’’ dok vozite. Moram priznati da Pavle ide i do ekstrema u svojoj profesiji, odnosno jednoj od svojih profesija, što me u nekim trenucima izluđivalo, ali u isto vreme sam mu odavao i priznanje na istrajnosti i upornosti jer je nastavio da fotka i pored mog negodovanja, pre svega zato što sa ljudima iz svog kluba vozim na smenu, pod konac sa mnogo manje pauza, pa je ovakav način vožnje bio nešto novo za mene. To su sitne razmirice, kojima se ne pridaje puno značaja  na putu a i Pavle je jako, jako tolerantan, što se ne može reći i za mene, jer mi je fitilj jako kratak. Već smo u Herceg Novom, ja u potrazi za zanatlijom koji će moći da mi popravi šnir na bisagi koji me izluđivao. Po nesnosnoj vrućini bez ideje gde bih mogao da naiđem na obućara ili krojača ulazim u prvu radnju, neki butik. U njemu prelepa devojka, mislim da sam se istog trenutka zaljubio, ipak se priberem i pitam za informacije koje mi u tim trenucima život znače. Uvek se iznerviram što samna bajku prljav, znojav sa odvratnom frizurom i što propuštam prilike kao što je bila ova… Dobio sam i više nego ljubazan odgovor sa osmehom i odličnim objašnjenjem gde da odem, osmehnem se i izađem, realno imali smo mnogo ozbiljnijih stvari da rešimo tog dana i uz to pređemo još dosta kilometara još po onom suncu. Obućar prezatrpan poslom, sutra ide na odmor, nema šanse. Ali kad je malo bolje čuo moj naglasak (čačanski, nisam ga menjao iako sam već 3 godine u Beogradu), odmah ostavi ono, poče’ da psuje i krenuo u avanturu popravljanja šnira. Te psovke su mi rekle da sigurno ima neke veze sa mojim krajem i zapadnom Srbijom. Razmišljali smo dosta o Hrvatskoj, kako ćemo proći, da li će biti problema? Posebno zbog nekih od iskustava biciklista koje sam znao a koji nisu baš dobro prošli sa srpskim pasošima na granici. Ipak, sve je bilo bez problema, kao i ceo put kroz Hrvatsku. Uvek zanemarimo te ‘’male’’ uspone pored mora dok gledamo mapu, iako oni mogu da budu veoma jaki i zagorčaju nam život. To se upravo desilo ispred Dubrovnika, stigao nas je i nedostatak sna od prethodne noći i umor od prethodnog dana, bili smo gladni, žedni, pravi sastojci za ‘’pucanje filma’’. Kada smo posle dosta lutanja zamenili evre u kune otišao sam u prvu prodavnicu kupio 2l vode, platio na kasi i na licu mesta otvorio i popio na eks. Kasirkin pogled bio je neprocenjiv.Tu smo se malo vratili u život i koliko-toliko uživali u Dubrovniku. Predivan grad, ali zajedno smo konstatovali da je ovde bolje doći nekim drugim prevozom i opustiti se minimum 3 dana, i poneti brdo para naravno. Nastavljamo dalje bez nekog cilja, već čekamo prvu priliku za kamp, jeftinije prenoćište (u Dubrovniku 50e po čoveku)… Nailazimo na odličan kamp, pun ljudi, to je garancija za dobar provod, ne propuštamo. Selo Orašac, odlično smo se proveli sa Poljacima, Italijanima, Hrvatima…konačno spavanje, tako mi je nedostajalo.

6.       dan Orašac-Neum-Metković-Mostar

Odmorni i naspavani nastavljamo ka Neumu, inače jedinom mestu koje pripada BiH na moru. One veštačke i smešne granice koje pomenuh na početku, ovde se najbolje vide. Za 10 min vožnje biciklom 2 granična prelaza.Ipak mi odlučujemo da ovde napravimo jednu pauzu i okupamo se u Jadranu, zaslužili smo. Pravo opuštanje i neverovatno teška odluka da se pokrenemo i ponovo sednemo na bajkove. Nakon izlaska iz Neuma, usledila je kratkotrajna vožnja uz more, da bi konačno krenuli ka Metkoviću.Hrvatsko primorje izgleda besprekorno. Čisto, uredno, sa odličnim putevima, putokazima, bez nervoznih vozača koji ležu na sirenu, čak su i jako ljubazni i kulturni, s obzirom da čim progovorimo, znaju odakle dolazimo. Govorili smo: hleb, paradajz, pivo, ne kruh, rajčica ili piva… Bilo je par opaski, manjih dobacivanja ali ništa vredno pomena, strasti se polako smiruju, što je dobro. Metković kao prvo veće mesto u unutrašnjosti, nekoliko desetina kilometara udaljeno od mora i već vidimo onu pravu balkansku sliku sa oronulim građevinama, starijim vozilima… ‘’Svi ti mi prijatelju, jedemo ista govna.’’ Ponovni ulazak u BiH i nismo mnogo osetili, s obzirom da su svuda istaknute hrvatske zastave, sve do Mostara. Konačno, stigli smo i do tog grada u kome se još uvek vide posledice rata, deluje jezivo, ali vidite kako se lokalno stanovništvo naviklo pa i vi gledate da se ne obazirete puno. Ovde smo trebali da se nađemo sa prijateljima iz biciklističkog kluba „Mostar“ koji su sticajem okolnosti otišli na put u Austriju, tako da smo se sami snašli. To veče Pavle je trebao da se nađe sa drugaricom iz Niša, Marijom, i ma koliko mi to fino zvučalo bukvalno sam se prikovao za krevet, još upalio ТV posle 7 dana, ali smognem snage i krenem. Mostar je neverovatno lep, prelep.I ne čudi što mu je toliko pesama posvećeno. Pojavljuje se i Marija, divno, divno poznanstvo, provela nas je od modernih klubova do kafana i dućana u starom delu grada uz objašnjenja kako je grad podeljen, gde izlaze Hrvati, gde muslimani i kako su Mostarke prelepe, kako se lepo oblače, mada sam to i sam video i bez objašnjenja. Pozdrav za Mariju i sve koje me poznaju!

7.       dan Mostar-Sarajevo

Osvanulo je novo jutro i tek tada sam se setio da mi je prethodnog dana pukla žica na točku. Nema mi druge nego da nađem servis, što posle malo lutanja i uspevam, ali taj ne radi, pa onda tražim drugi i ponovo uspevam ali serviser čeka neku robu pa neće ni da čuje. Razmišljam nešto, ako nisam mogao da šarmiram devojku u butiku sa bajkom, torbama i lošom frizurom od kacige, servisera bicikli mogu, da mi zameni žicu i centrira točak ništa više od toga, da se razumemo. Uspevam a on mi u žurbi pokida kabl od ciklomastera, e u zdravlje i bilo mu je suđeno da ne radi. Vetar nas „ubija“ ka Sarajevu. Ja sam još bez ciklomastera, pa 5 km vozim neverovatno jak ritam, onda vozim ispod 20 km/h i ne primećujem ništa. Trebalo mi je dosta dok sam stekao osećaj kojom brzinom se krećem. Vožnja uz Neretvu bila je naporna, a i predela smo se nagledali lepih i neverovatnih pa nam još jedna reka u nizu i nije bila toliko zanimljiva, uživali smo koliko smo mogli, što bi se reklo. Od Konjica kreće jak uspon, na njemu srećemo i dvojicu Francuza koji su krenuli u Guču, ni manje ni više. Lui i Roman. Objašnjavam im da mi je to u komšiluku, tu se dogovaramo da vozimo zajedno do Sarajeva, što je i njihova krajnja tačka za taj dan. A do Sarajeva sve spust, milina. Svraćamo i na vrelo Bosne, koje je jako lepo, fotogenično, mogu i izletišta u Švajcarskoj da pozavide. Konačno Sarajevo, grad o kom sam sliku pravio samo na osnovu Baš Čaršije, jer sam retko i bio u prilici da vidim fotografije nekog durgog dela ovog grada. Ipak to je ogroman grad, sa višespratnicama, naseljima koja me jako podsećaju na novobeogradske blokove. Na kraju stigosmo i do Baš Čaršije. Sa francuskim kolegama sam razmenio brojeve i obećao da ću ih čekati na putu i odvesti do Guče, što sam i uradio, ali do Guče je stigao samo Lui, dok je Roman, nakon što su opljačkani upravo to veče u Sarajevu,odlučio da se vrati za Francusku. Dešava se i u Bosni i u Americi i u Holandiji i svuda na svetu… Mi smo pronašli fin i jeftin smeštaj u samom centru, družili se sa parom iz Italije koji su odseli u sobi do naše, večerali u Baš Čaršiji…

8.       dan Sarajevo-Ljubovija

Poslednji dan u „inostranstvu“. Odmah nakon izlaska iz Sarajeva usledio je prvi deo uspona na Romaniju. Išli smo na Sokolac, pa na Han Pijesak i kasnije Vlasenicu i konačno Ljuboviju. Znao sam da je Romanija prelepa planina, odnosno čitava oblast obiluje lepotom i zaista je tako.Pravo uživanje.Neverovatni predeli, pejzaži, visoravan koja oduzima dah. Dosta smo „gazili“ da bi je prešli ali sve to sa uživanjem. Dug spust ka Vlasenici i dalje ka skretanju za Bratunac i Ljuboviju. Osim uživanja na Romaniji, treba sponemuti i jagnjetinu na izlasku iz Han Pijeska, bili smo gladni i pečenjara je bila prvi objekat na koji smo naišli. A unutra enterijer kao iz kafane „Složna braća“, ali i vrhunska jagnjetina, kao po pravilu. Granični prelaz još jedan od onih „za ne poverovati“ neki stari železnički most sa kaldrmom i dve „trafike“ na svakom kraju. Tu se ispričasmo sa našim carinikom, on vozi bajk, a biciklisti kad pokrenu priču, napravi se kolona na prelazu. Konačno Ljubovija. Zanimljivost je da sam samo 10-ak dana pre posetio ovo mesto i to tokom projekta mog kluba „Nepristupačni gradovi-tvrđave i isposnice“, išli smo na Soko Grad koji se nalazi u blizini. Mesto je poprilično pusto i mrtvo, da izvine meštani, ali i lepo, sa predivnom plažom na Drini.

9.       dan Ljubovija-Čačak

Očekivala nas je duga vožnja uz Drinu, zatim odvajanje ka Kadinjači i Užicu i još jednom magistrala do Čačka. Uz Drinu smo uživali, sabirali utiske… Po odvajanju za Kadinjaču, rešio sam da maksimalno izvezem taj uspon, da me pitate zašto, ne znam da odgovorim, došlo mi ili što čuveni klip kaže: „Tako sam bio u mogućnosti“.Pred sam kraj sam se naljutio na samog sebe što sam forsirao bez razloga, ali ipak sam se smirio jer sam video da je kraj blizu. Kadinjača neverovatna, baš sam nedavno gledao fotografije tih zaboravljenih futurističkih spomenika na prostoru bivše SFRJ bio sam zaprepašćen koliko su lepi a koliko zapušteni. Srećom pa to nije slučaj i sa Kadinjačom. Spust do Užica i magistrala koju vozim po hiljaditi put, garantovano ako ne i više. Lep je osećaj videti opet tablu „Čačak“, ponovo sam prošao kroz Ovčarsko-kablarsku kapiju koja je ujedno označila i kraj avanture, jer sve posle toga je rutina izvesti i ne donosi ništa novo. Poslednjeg dana sam ispratio Pavla uz dogovor da i naredne godine moramo ponoviti neku sličnu priču o kojoj ću verovatno ponovo pisati sa nadam se još živopisnijim opisima i zapažanjima a do tada uživajte u slobodi i životu!

Tekst: Stefan Lukić/Spartan Warriors     Fotografije:Pavle Ranđelović/Biciklom po Jugoslaviji